Izvor: Politika, 05.Jun.2012, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako to rade buduće sudije
Simulovano suđenje kao nastavno sredstvo, studentima pomaže da u praksi shvate kako se vodi glavni pretres
„Izašla sam iz oštre krivine. Padala je kiša. Odjednom sam ugledala devojčicu kako prelazi ulicu. Mislim da bih uspela da izbegnem nesreću da ona nije zastala, čak je možda napravila korak-dva unazad”, govorila je optužena Marija Nikolić, duboko uzdišući.
Veštaci su rekli da se njen „ford” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kretao brzinom od 64 kilometra na čas, što je više od dozvoljene brzine u naseljenom mestu. Svedočile su i komšije nastradale devojčice, a optužena, koja je majka dvoje dece, iskreno se kajala, ali je osuđena na godinu i osam meseci zatvora.
Suđenje je bilo potresno, a u publici su sedeli predsednica Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva Nata Mesarović, ministar prosvete Žarko Obradović, predsednici srpske i beogradske advokatske komore Dragoljub Đorđević i Slavko Jelovac, profesori, tužioci, sudije i studenti.
Članovi sudskog veća, tužioci, branioci, okrivljena, veštaci i svedoci bili su studenti Fakulteta za državnu upravu i administraciju.
Reč je o simulovanom suđenju, koje je uvedeno kao nastavno sredstvo na ovom fakultetu. Profesor sudskog prava dr Sreto Nogo obučio je studente da vode glavni pretres kao da već godinama obavljaju sudijsku funkciju. Prikazali su vrhu pravosuđa i prosvete svoje znanje tako što su fakultetski amfiteatar pretvorili u sudnicu. Počeli su i završili dva suđenja za dva sata, a slučajeve su sami izmislili i sami su pisali optužnicu, presudu i scenario.
„Molim, ustanite”, rekla je sudija Marija Zekić otvarajući glavni pretres protiv Anatolija Putina Milovanovića, optuženog za razbojništvo u selu Meganovci. Tužilac Ivana Lijeskić čita optužnicu. Okrivljeni je ušao u kuću oštećenog Aleksandra Kostića, tražio od njega novac i naneo mu teške povrede metalnim „bokserom”.
„Nisam počinilac tog krivičnog dela”, rekao je Milovanović. Njegovi branioci Nemanja Rakita i Tijana Smiljanić objašnjavaju da prepoznavanje okrivljenog u policiji nije bilo u skladu sa zakonom.
„Zaspao sam pre ponoći. Čuo sam da me neko zove. Mislio sam da su komšije. Ustao sam i otvorio vrata. Naglo me je odgurnuo jedan momak i sa njim su u kuću ušli još jedan momak i jedna devojka. Dve nedelje pre toga oni su dolazili kod mene i raspitivali se za nekog Mirkovića, a posle su došli još jednom da me pitaju da li hoću od njih da kupim drogu i da je prodajem. Rekao sam da neću, ali sam ih zapamtio. Sada su tražili da im pozajmim 150 evra. Rekao sam da nemam i onda su me oborili na krevet i udarali me po glavi i leđima. Odneli su moj kaput u kojem je bilo 750 evra”, ispričao je Kostić.
Tek tri meseca kasnije, on je okrivljenog prepoznao na osnovu fotografija koje su mu dva puta pokazivane u policiji, a pri tom je rekao da je troje razbojnika imalo kape, jer je bilo zimsko vreme.
„Oštećeni je negde čuo priču da su ga napali „neki” sa ruskim imenima, pa je policija zbog toga naknadno ubacila i naše fotografije za prepoznavanje”, rekao je okrivljeni.
Sudski stražar pozvao je svedoka Tijanu Jerotijević, Kostićevu komšinicu. Ona je bila prisutna tokom prve posete sumnjivih osoba, ali pred sudom nije mogla sa sigurnošću da tvrdi da je to optuženi Anatolij Milovanović.
On je imao i alibi, koji nije mogao biti proveren. Pola sata pre ponoći došao je kući i legao da spava. To niko nije mogao da potvrdi jer on živi sam.
Posle završnih reči tužioca i branioca, sudsko veće je donelo oslobađajuću presudu zbog nedostatka dokaza.
Bilo je na ovom suđenju još mnogo detalja koji, kao ni na pravom suđenju, ne bi mogli stati u novinski izveštaj.
Publika je komentarisala da bi srpsko pravosuđe „procvetalo” kada bi svi postupci bili završeni tako brzo kao ova dva simulovana suđenja.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 05.06.2012.
