Izvor: Politika, 06.Avg.2011, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuda na Golom otoku
Kad se sa „Punta“ iskrcao na Goli ujak je bio mlad, tek napunio 20 godina, još pun znanja, elana, zanosa Velikim Idejama. Onda je došlo vreme da se nije mogao setiti kakav je bio kad je došao. Mlad? Zdrav? Lep? Bio je osuđenik na Golom otkako zna za sebe. I nikada se svog ropstva neće otresti, oprati. A Goli postoji od početka sveta. Toliko je dugo i teško ujakovo ropstvo
Čitajući Solženjicina, pokušavao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam da rekonstruišem jedan ujakov dan na Golom. Jedan dan Ivana Denisoviča Suhova. I jedan dan Dobrivoja (Dimitrija) Pop-Tasića. Suhov se borio protiv mraza od minus 30 stepeni. Ujak se borio protiv vrućinčine od plus 40 stepeni. Suhov je imao promrzline, a ujak opekotine. Suhov je radio u tajgi, vukao balvane, zidao zidove hale blokovima od šljake... Ujak je tucao kamen na dnevnoj vrelini, tovarioga na tragač i premeštao s gomile na gomilu... Bili su prljavi i odrpani obojica; nosili su tuđe dronjke, prljave rite uvezane uzicama i kanapom. Bili su gladni obojica, toliko gladni i žedni da su odavno na to oguglali. Oprljeni mrazom i suncem izgubili su svoj pređašnji ljudski lik. Postali su neko drugi – samo neko tuđe ime i broj... Pretresi, prozivke, prebrojavanja, provere, saslušanja, dnevna i noćna doza torture... Suhov!... Ovde!... Pop-Tasić!... Ovde!... Suhov! Pop-Tasić!... Ovde!...
Kad se sa „Punta“ iskrcao na Goli ujak je bio mlad, tek napunio 20 godina, još pun znanja, elana, zanosa Velikim Idejama. Onda je došlo vreme da se nije mogao setiti kakav je bio kad je došao. Mlad? Zdrav? Lep? Sve te reči u glavi zvučale su mu prazno, izgubile su značenje. Nije mogao da se seti njihovog pravog značenja, ma koliko se naprezao. Bio je osuđenik na Golom otkako zna za sebe. I nikada se svog ropstva neće otresti, oprati. A Goli postoji od početka sveta. Toliko je dugo i teško ujakovo ropstvo. Nije mogao da zamisli kakav će biti kad izađe. Pre svega, treba da dočeka taj čas izlaska koji stoji beskonačno daleko. I ne približava se. – U logoru dani vrlo brzo prolaze! Čudo jedno kako lete, kako se roje! Ali rok se ne pomiče, nikako. Kazna se uopšte ne smanjuje!... To je jedan od brojnih logorskih paradoksa: paradoks o vremenu. Ima i drugih. Na primer: paradoks o prostoru. – Koliko god da je veliki i prostran boks za spavanje, u njega uvek možeš smestiti još jednog logoraša!... Prostor na Golom nije izdržao, počeo je da se povija, uvija u sebe, na kraju se zavezao u Mebijusov čvor! To zvuči apstraktno, ali na Golom ništa nije apstraktno, sve je realno, vidljivo i oštrih, tvrdih ivica. Te tako, logoraš koji razume Mebijusove teoreme, lakše podnosi tucanje kamena i besomučnu trku sa tragačem, sa tovarom i bez njega. Čuvari na Golom, a tek oni sa Arhi-Pelaga, nisu ni znali, a bili su preteče teatra apsurda. Na primer. Čuvar naređuje da se tragač bolje natovari i misli u sebi:
– Neće izdržati. Pašće. A kad padne, ja ću ga...
– Izdržljivo pseto izdajničko, vidi ti njega!...
– Natovari još. Natovari bolje!...
Kosta Kulundžić, Sveti Georgije pobeđuje, sa izložbe u galeriji Ozon u Beogradu
Na kraju dana kažnjenici su vukli tragače koji su bili duplo teži i veći, zapravo toliko veliki, ogromni, veći od samih logoraša-tragača, tako da se, iza gomile vrelog kamenja, oni nisu ni videli. Ali su i dalje vukli. Kako su vukli? Kako su izdržali? Pa, tako što su bili pravednici lažno optuženi i lažno osuđeni. Čuvar je gledao, bio je toliko tup od svega, da nije hteo da vidi. A i da je video, šta je mogao da kaže kapetanu?! Ništa... A lepo je video kako tragač lebdi, a one dve mrcine samo blago pridržavaju ručke... Jedino tako, postajući sveci, čineći čuda na paklenoj pripeci, zatočenici su uspevali da ispune prekomerne, čudovišne, fantastične norme. Kod najgoreg, najluđeg čuvara nekog Perkovića (iz Perkovića) počela su se svakodnevno događati čuda. Njegova brigada odbacila je drvene tragače i golim rukama prebacivala kamena brda s jednog mesta na drugo. Tamo gde Perković pokaže prstom. Stenčuge, veće od čamca, pravi kameni brodovi, plovile su stenovitim horizontom Golog, čas sa istoka na zapad, čas sa juga na sever. Poslednjeg dana Perkovićeve službeuzdužni profil Golog promenio se za nekoliko stepeni i to su nekakvi dokoni geometri primetili. Na njihovim snimcima lepo se videlo da je Goli poprilično okrnjen. Povedena je unutrašnja, strogo kontrolisana, istraga. Utvrđeno je da je Perković prekoračio ovlašćenja čuvara i da je svojoj brigadi zadavao nemoguće zadatke. Komisija nije ulazila u detalje koji bi mogli objasniti kako su ti „nemogući zadaci“ ispunjavani. Perković je bio slab iz računa, a o fizici nije znao ništa. Od škole imao je samo diplomu batinaša. Na već ispisane norme dodavao je po nekoliko nula, onako, po svome. On doda nulu, brigada ispuni. On doda još tri nule, brigada opet ispuni. Perković onda doda mnogo nula, ali brigada opet ispuni plan. I prebaci ga za 47,14 odsto. E, odatle je nastao haos. Svi tragači su lebdeli, a stene se same pretvarale u pesak sa ponekim lepim primerkom fosila iz mezozoika ili će biti nekog-lita. Uveče Baraka 16 svetlela je i kad je struja isključena. Od sto brigadira 56 se prosvetlilo (njihovo telo je isijavalo plavkasti, fosforni sjaj), deset su od ateista izravno postali sveci, a dvojica su se, držeći se za ruke, vazneli u nebo, pred očima celog Logora postrojenog na večernju prozivku. Zašto su odleteli?! Pošto im je čuvar polomio noge, oni nisu mogli da hodaju, pa su, prosto morali da lete. A kad su uzleteli, setite se gornjih paradoksa, oni su onda i odleteli... Kapetan je prozivao: – Ivan Suvajdžić!... Perković je pokazao prstom gore, uvis... – Petar Hadži-Petrović!... Perković, opet pokazuje prstom, kao malopre, otpasuje kaiš sa revolverom, spušta oružje pored sebe, zatim i dugačku močugu kojom je tako rado zamahivao i lomio kosti zatočenicima, takođe. Zauzima stav mirno i raportira: – Druže, kapetane! Čuvar Bogdan Perković! Dozvolite da se obratim! – Izvoli, Perkoviću! – Dajem neopozivu ostavku! – i istog časa se sruči u epileptičkom napadu... Ishod: stvar je zataškana. Perković otpušten iz službe i prebačen na lečenje u Azil „M. Krleža“, Stenjevac kod Zagreba. Perkovićeva brigada bila je pet dana na poštedi, a zatim raspodeljena po ostalim brigadama. Njihov avetinjski sjaj lagano je izbledeo. Sveci su unapređeni u sobne starešine. Bili su pravični i poštovani od običnih osuđenika. Neki su im, krišom, ljubili ruke. To je zapaženo, ali tolerisano. Vazneseni su precrtani u spisku logoraša. Odobreni su troškovi za ponovno premeravanje ostrva i ucrtavanje u nove karte FNRJ. Komandant je potpisao naredbu u kojoj se, ukratko, kaže da se tad i tad na Golom nije dogodilo ništa. Stari komunista, prekaljen u tamnicama stare Jugoslavije, nije primetio da je upao u kontradiktornost tvrdeći da se nije dogodilo ništa. Kako dve negacije daju afirmaciju, onda ispada da se ipak nešto tamo dogodilo. Ali, šta? O tome možemo da diskutujemo. Ne sad. Još je rano. Da, kasnije. Kad dođe vreme. Kako se to lepo kaže: Kad sazri vreme!... Vreme, naravno, nikada nije sazrelo. Nije vreme grožđe da može da zri i da sazri. Druga stvar je vino; ono zaista zri. I sve je bolje što je starije, to jest – duže u zrenju...
(Iz rukopisa u nastajanju novog romana „Pisma i komentari“)
Milenko Pajić
objavljeno: 07.08.2011.
