Izvor: Politika, 29.Okt.2012, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragišino srce radi na mast
Vozio je teške kamione po Evropi, ali mu je zbog stresa na drumovima obolelo srce. Onda se vratio na seosko imanje i počeo da gaji mangulice
u plavom duksu, crnobrad, stoji Dragiša pored crvene „mečke”. Čeka na ulazu u selo Konatice. Upada potom u „mercedes 190D” koji je kupio još 1985. godine na beogradskom Sajmu automobila, pa je tada sva jugoslovenska štampa pokušavala da otkrije koje li je to tajanstveno seljačko momče duge kose, koje je došlo, istreslo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << torbu punu keša i odvezlo najskuplji auto.
Mudar je bradati Dragiša Pajić. Nije želeo da mu tada objave ime, da ga vlasti ne ganjaju za porez, ali je brujalo, kombinovalo se, spekulisalo, istraživalo – kud li je odmaglio taj seoski buržuj?
Sajamska „mečka” podiže prašinu po seoskom putu. Ulazimo u Dragišino džinovsko carstvo, na njegovu dedovinu, na izolovani ranč gde dolazi sve više ljudi iz Srbije, a bogami, i iz sveta. Hoće da vide lidera pokreta otpora protiv savremenog načina života, hoće da vide samoukog filozofa koji se bori protiv gledanja na sat i protiv rokova i naglih skokova...
Bio je Dragiša vozač teških kamiona po Evropi, ali mu je od stresa na drumovima obolelo srce. Njegov otac, Vladimir, počeo je davno da se bavi kočijašenjem, prvi je privatnik kočijaš sa otvorenim žiro-računom koji je usred samoupravnog socijalizma pokazao privatnu inicijativu…
Umesto da sedne u kočije, Dragiša je seo u FAP. Njegova životna autoprevoznička faza trajala je od 1978. do 2005. godine. Prokrstario je 17 zemalja. Stvorio je sopstveni biznis i ergelu kamiončina, ali – sreće imao nije. Strefio ga je infarkt, lekari mu otvoreno rekli da je gotov, da mu spasa nema.
– Ili da potražiš popa, pa da mirišeš travu odozdo, ili da odeš u šumu. I da se spasiš. Tako mi reče kardiolog – smeje se Dragiša. Tada mu život nije bio komedija, pa je Dragiša rešio da sam sebe spasi. Vratio se u selo Konatice, zaselak Broćište, na obalu reke Peštan. Vratio se na očevinu, gde ima 28 hektara obradive zemlje i 10 hektara šume u komadu. Tu Peštan meandrira, pravi „potkovicu” i opkoljava Dragišu, stvarajući od njegove tvrđave usamljeno poluostrvo.
Rečeno mu je da jede isključivo mast dobijenu od svinja mangulica. Seo je Dragiša u „mečku” i odvezao se u državni rezervat Zasavica, da kupi prasad koja će mu spasiti život. Doneo je jedno, poreklom iz Mađarske, i drugo, sa rumunskim pedigreom. Vratio se, stvorio farmu, zapostavljajući sve dogme zvanične medicine. Umesto da džogira, počeo je da juri svinje po šumi. Umesto fitnesa, drmusa se na traktoru. Umesto pilatesa, isteže se dok stavlja meso na tavan… Stvorio je krdo od 132 mangulice. I počeo samo njima da se hrani. Samo meso i mast. Čak ni u salatu ne stavlja ulje. I, ozdravi!
– Imao sam 78 kila kad sam se razboleo, sad imam 109. Ugojio sam se, dobio stomačinu... – mazi se po trbuhu krupni bradonja iz Konatice, pa nam donosi svež hleb premazan mašću, čvarke i slaninu, kobasice i kačkavalj, a onda nas ubeđuje da zaronimo u kacu sa svinjskom mašću: – brale, da udahnemo zdrav život!
Dragišina žena, zdravstvena radnica, zvocala je u početku mužu jeretiku, ali se junak nije dao.
– Tvorac je stvorio čoveka da radi na životinjsku mast. Kao kamiondžija, znam da je to naše pogonsko gorivo. Loj od bikova i krava se pravi za ruke, a zečije salo namažeš kad prebiješ ruku ili te ubode trnje – kaže lider samoproklamovane republike Konatice, koji se manuo velikog biznisa, pa sada češka svinje od po 200 kila i razgovara sa njima, kao sa sestrama rođenim.
– Živeo sam brzo, koliko je kamion mogao da ide – 120 na sat! Pošto mangulici treba četiri godine da raste da bih je zaklao, ja sad živim u rikverc. Svinje su me usporile, postao sam normalan – priča razneženi Dragiša.
Nema mira Dragiša, nego nastavlja sa propovedima. Eksperimentiše sa prirodnim konzerviranjem hrane, jer očekuje sušu koja će nas zatrti. Već tri i po meseca kap kiše nije kanula na imanje, pa Dragiša u čizmama gazi po rečici. Umesto da nas sprže vulkani, umesto da nas poklopi veliki talas, ili neki asteroid zvekne u Zemlju, skapavaćemo od gladi i bežaćemo kod Dragiše, da potražimo azil u njegovoj tvrđavi.
On je spreman za vreme koje nadolazi, koje iščekuje, kao oluju. Čuva četiri godine ogromni kaiš slanine od mangulice na tavanu.
I drži se Dragišina slanina na vetrometini, odoleva klimatskim promenama i globalnom zagrevanju.
To je smisao njegovog života. Na njegovom imanju je zabranjeno veštačko đubrivo. Dolazili su nedavno Italijani, kako bi izučili njegov način uzgajanja paradajza. Veliki je kao dinja, a nije mutant. Neko dolazi po mangulice, neko po paradajz, neko po ljudsku reč.
Dragišin manifest ima nekoliko tačaka. Odavno ne gleda televiziju. Nekada je bio četnik, ali se i toga manuo. Nikada ne loži, ustaje u pet ujutru. Doručkuje prženu slaninu, prženu kobasicu i pržena jaja. Potom se zasladi gomilom belog luka. Kad stegnu mrazevi, rastopi mast od mangulice u veliku šolju kafe i popije na eks, umesto čaja. Nisu mu potrebni andoli ni antibiotici, ne odlazi u apoteku da bi kupio praškove protiv gripa, ne sisa bombone koje ublažavaju bol u grlu…
Drži ga taj eliksir ceo dan, a u ušima mu zveči kao da mu trubači provetravaju uši.
I, srce mu kuca.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 29.10.2012.
Pogledaj vesti o: Mercedes Benz
