Izvor: Blic, 27.Jan.2014, 13:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Majke šampiona (1) - Dragica Stanković: Deki je na mene strelac

Retke su majke koje su na svojoj koži osetile klizeći start, nepravdu ofsajda ili kako se osećate kada postignete odlučujući gol. Ipak, jedna od njih živi u našem komšiluku. Reč je o Dragici, majci Dejana Stankovića, jednog od najvećih fudbalera, koje je naša zemlja imala.

Dragica je prototip majke u radničkoj porodici. Odrasla je u Zemunu, i tu je živela dok se nije udala. Sa suprugom Borom ima sinove Dejana i Sinišu (u daljem tekstu Kića). Ona je i baka trojice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dečaka Stefana, Filipa i Aleksandra, koje su joj podarili Dejan i snajka Ana. Nikad nije zamišljala da će biti majka šampiona, želela je samo da joj deca budu zdrava, pošteni ljudi.

- Živela sam u Zemunu, u komšiluku Verice Rakočević, dok se nisam udala. Dečko (tepa suprugu Borislavu, prim. aut) je sa Zvezdare, sa Bulbuldera. Suprug je često išao po terenu, ostajala sam sama i moji roditelji su mi u tome dosta pomagali. Hteli smo da dečake sklonimo sa ulice i pokojni tata ih upiše na folklor “Branko Ćopić” u Teleoptiku. Obojica su igrali foklor, Deki uporedo fudbal i kada više nije mogao da uskladi treninge, odlučio se za loptu. Kada je trebalo da pređe iz Teleoptika u Zvezdu 1990, morao je da preseče, da se odluči. Nismo uticali na njegov izbor, ali bilo nam je drago, jer i muž i ja volimo sport, oboje smo igrali fudbal. Pratimo sve sportove, tako da kod nas nema borbe serija ili utakmica, podrazumeva se da ćemo gledati ovo drugo - priča Dragica.

“Nije za bolnicu, nego ludnicu”

Majka Dekija Stankovića kaže da je bivpu reprezentativac bio veoma nestašan u detinjstvu.

- Roman može da se napiše o njegovim bolestima, raznorazne upale, krvarenje iz nosa, bruh, u prvom razredu je zamalo ostao bez prsta. U petom razredu je tako ogulio leđa kada je pao sa bicikla, da je doktorka vikala: “Nije za bolnicu, nego za ludnicu”. Na stočić je udarao glavu, za vikend se znalo - biće sav izubija. Kića je bio dobar, samo se ispekao na kafu u trećoj godini.

Supruga Boru upoznala je na fudbalskom terenu, iako su živeli u istoj zgradi u Zemunu. Igrala je u odbrani, a posle i centarfora u Slogi. Po struci je časovničar, radni vek je provela u “Insu”, a sada je penzionerka. Mirno živi u Mirijevu, u poznatom zvezdaškom naselju. O svom sinu, idolu mnogih dečaka skuplja tekstove i ima 15 svesaka.

- Promenili smo 10 podstanarskih stanova do Dekijeve 20. godine. Kada se rodio, imao je 2.400 grama, kada smo ga doneli kući iz Višegradske, rekli smo - taj će biti nešto veliko ili ništa. Rođeni borac. Tada smo živeli na Karaburmi, tako da on nije Zemunac, kako svi misle, haha. Tamo je odrastao i išao u školu. Kića i Deki su različiti, mlađi sin je više bio zainteresovan za kućne poslove, znao je da igra lastiš sa devojčicama ili da štrika sa babom Dekija nikad nisam mogla da zamislim kao zvezdu, nismo ga pravili fudbalerom. Dok je bio mlađi, išla sam na svaku utakmicu, jedino nisam bila prisutna kada je slomio nogu Stamatoviću u kadetskom uzrastu. To je jedva prebrodio, kada tada nije ostavio fudbal... I ovako se boji krvi, čim nešto bude: “Majka, majka”.

Dragica je imala važnu ulogu u Stankovićevoj karijeri, ali Deki je sam birao svoj put. Međutim, porodica i dalje gaji pikanje lopte.

- Igram sa unucima sadam, sa Stefijem najviše. Na letovanju se hvali drugarima, a onda zove i i Anu i viče: Mama, da vidiš kako baba igra fudbal. I Aleksandar uživa, šutiramo, igramo se. Sva deca dođu i gledaju babu na fudbalu. Sada su u Interovoj akadamiji, Stefi je kao i Deki, Fibi je golman, a bebac je počeo da daje golove. Kao porodica smo zadnji put igrali 1994. kod Juge, Deki i ja protiv Kiće i Bore. Mršavi protiv debelih. Ma, šou.

Još čekamo devojčicu

Dragica Stanković je kao i svaki roditelj je ponosna na svoju decu.

- Jesmo se namučili dok ih nismo izveli na pravi put, ali vredelo je. Ja onako, ali tajko baš pati što nismo imali devojčicu. Ali smo se nadali da će nam Deki i Ana podariti jednu. Međutim, rodio se Stefi, pa Filip, a bebac Aleksandar... Ali nadamo se još, čekamo Kiću - iskrena je Dragica.

Dragica je u sebi proživljavala i radost i tugu zbog Stankovićevog uspeha, na tribinama nikad nije galamila. Ni u Srbiji ni i Italiji, gde je Dejan postao Dežan i ostvario svetsko ime igrajući za Lacio i Inter, a postao i rekorder po broju utakmica za Srbiju (103). Od jeseni dugogodišnji kapiten “orlova” više nije aktivni igrač, a povukao je i kandidaturu za predsednika Fudbalskog saveza.

- Izabrao je pravi trenutak da se povuče i sada konačno može da uživa sada u rođendanima dece, slavama, svadbama. Ma, koliko je samo sahrana najbližih propustio. Samo jednom je bio na našoj slavi, a mi od 1989. slavimo. U septembru 2012. mama, Crnogorka od Papovića iz Nikšića, umrla je na Dekijev rođendan. Došao je, nosio krst i uveče u pola šest već bio na treningu Intera. Tada mi je ovde pričao da li se sećam kako je kao mali govorio babi da će nositi krst, to je u njegovom životu bilo važno.

Najčitanije SADA:

Nastavak na Blic...