Izvor: Politika, 25.Jul.2012, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaka ljubav boli
Sve dok čovek nastoji da bude iskren, blizak je bogu. Ista stvar bitna je i tokom stvaranja umetničkog dela. To je otvaranje sebe sebi, kaže igumanija Efimija
Jasna Topolski već dvadeset godina nosi ime Efimija. Monahinja je. Igumanija manastira Gradac. I umetnica. Prvi je i za sada jedini član umetničkog udruženja „Lada” koji dolazi iz duhovne sfere i čiji su radovi od večeras u 19 časova izloženi na grupnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postavci novoprimljenih članova u Galeriji ULUS-a.
Specifična, kakva jeste, gde god da se pojavi privuče pažnju. U poslednje vreme često je u Beogradu, ali, kako kaže, posle mnogo godina monaškog života, svuda se oseća kao da je u svom manastiru. Savremena je, okrenuta i veri i ljudima. Paradoksalno ali istinito, desilo joj se neočekivano – iako je mislila da će otpočinjući 1992. novi život biti odsečena od sveta, ispostavilo se da u poslednje vreme ima kontakata koliko nikada u životu nije ni mislila da će imati. Ono što je nikada nije napuštalo jeste poriv za umetničkim izrazom, pa tako njen konceptualni rad „Pred licem Boga života” još uvek traje.
– Nedugo pošto sam završila postdiplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odlučila sam da svoju egzistenciju posvetim Gospodu. Kada sam stigla u Gradac zatekla sam samo jednu stariju sestru, sticajem okolnosti nepismenu. Tako je počelo. Potom se sestrinstvo povećavalo, danas nas je jedanaest i pored mene imamo još jednu umetnicu. Dosta ih je visokoškolovanih. I svaku podstičem, kao što je i mene nekada podsticao naš duhovnik, otac Julijan, da radi ono što najbolje ume, za šta se školovala, tako najbolje doprinosimo svetu – priča mati Efimija.
Stvarala je uvek, krala vreme, uglavnom noću, u početku po dolasku u manastir samo ikone, jer je to nešto što treba da se nauči, da bi potom počela da radi i druge stvari. Iako je mnogima način na koji živi neobičan, monahinji Efimiji njen život sasvim je normalan. Pa tako i spoj duhovnog i svetovnog na njenim slikama. Štaviše, objašnjava, u momentu u kojem je završavala sliku „Ljubav boli” na radiju je emitovana stara pesma „Love hurts”. Mada je prikaz plod umovanja, unutrašnjeg sveta, pomislila je: eto naslova!
– Svaka ljubav, bilo koje vrste, boli. Svaka patnja i rana nekog koga volite ranjava i vas. Što više volimo više stradamo. Možda će taj naziv ostati kao naslov čitave serije radova jer osećam da je ta poruka istinita. Moje slike nemaju karakter propovedi. To su moja unutrašnja stanja, u kojima se ljudi prepoznaju, često oni od kojih to najmanje očekujem. Za mene je i život koji vi zovete svetovni takođe život u crkvi. Ja to ne razdvajam. Jer, jedino merilo duhovnosti po meni jeste naš odnos sa drugim ljudima. Čak i oni koji eksplicitno nisu pobožni, nisu članovi crkve, ako su ljudi koji žive u zajednici, oni zajednicu na koju nas Bog priziva već osećaju. Pravi Hristov sledbenik voli sve ljude, jer Hrist je razapet zarad svih.
Sve dok čovek nastoji da bude iskren – blizak je Bogu. Ista stvar bitna je i tokom stvaranja umetničkog dela. To je otvaranje sebe sebi. Tome i teži naša sagovornica. A to nije lako, kaže ona, o čemu svedoči sve veća današnja potreba za psiholozima i psihoterapeutima.
Pored svega, Efimija je još po nečemu posebna. Reditelj Ivica Vidanović snimio je o njoj i njenom radu film, koji je nagrađen na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu 1999. godine, kada je i ona sama nagrađena, i to za scenario.
– U svemu što radim negujem svoj, poseban stil. Donekle i u ikonopisu. Mada daleko od toga da težim nekoj revoluciji na tom polju. Čitam koliko god mogu, družim se sa Andrićem, Crnjanskim, Isidorom Sekulić. U toku sam i sa savremenim piscima, za to je zaslužan Velja Pavlović, vaš kolega sa Studija B, koji mi šalje zanimljive naslove. Recimo Saramaga. Pamtim utisak koji je na mene ostavio Haled Hoseini i njegova dela. Jednim delom i zbog toga što sam upoznala jednu novu kulturu, za šta u svom životu imam retko prilika, zaključuje Efimija.
----------------------------------------------
108 godina „Lade“
„Lada” je prvo i najstarije regionalno umetničko društvo, nazvano po slovenskoj boginji proleća. Traje već 108 godina kroz delovanje svog srpskog ogranka. Na večerašnjoj izložbi pored Efimije izlažu novoprimljeni članovi, renomirani umetnici Radomir Damnjanović Damnjan, Pepa Pašćan, Zoran Grebenarović i Igor Stepančić. Izložba traje do 7.avgusta.
M. Dimitrijević
objavljeno: 26.07.2012.
