Izvor: Politika, 01.Jun.2011, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvaramo igrače, a ne ekipe
Zvonko Živković, nekadašnji reprezentativac i bivši selektor podmlatka, na primeru Mančester junajteda, Barselone i Porta ukazuje koliko je bitna dugoročna razvojna politika
Imamo fudbalere (Vidić, Stanković, Kolarov, Krasić, itd), koji znače na svetskoj sceni, ali naša reprezentacija ne predstavlja silu u fudbalskom svetu, a klubovi još manje. Nedavni neuspeh kadeta na Evropskom prvenstvu u našoj zemlji (od četiri ekipe u grupi samo poslednja nije išla na Svetsko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvenstvo) trebalo bi da bude razlog više da se preispita kako radimo s mlađim kategorijama.
– Još pre nekoliko godina sam rekao da nam je loša metodologija, jer stvaramo igrače, a ne ekipe. Kod nas se i dalje radi kao da još postoji Jugoslavija, ali okolnosti su se promenile i moramo da potražimo nove puteve, – ukazuje Zvonko Živković, koji je kao selektor reprezentacija do 17 i 19 godina bio treći (2005) i peti (2007) u Evropi. – U mlađim kategorijama plasman sam po sebi nije cilj, nego prilika da se vidi gde smo u odnosu na druge, šta treba da popravimo u svom radu da bismo imali jaku „A” reprezentaciju i dobre klupske ekipe.
Kao opravdanje ili izgovor za to što naši klubovi ne mogu da se nose s najjačima navodi se novac. Razume se, nikome ne treba da se objašnjava koliko je on važan, ali čak i tamo gde ga ima u izobilju nije garancija da će biti i uspeha.
Recimo, Real već godinama kupuje najskuplje što se pojavi na tržištu (od Bekama do Kristijana Ronalda i trenera Morinja), ali ne samo što nije zavladao Evropom, nego više nije prvi ni u Španiji... A Mančester junajted i bez navedenih zvezda koje mu je uzeo Real hara i kod kuće, i na kontinentu. Isto kao i Barselona, koja vodi sasvim drugačiju politiku od Reala.
– Svaki klub se opredeli da li će da juri trofeje ili će da stvara tim. Do pre 20 godina Barselona je bila lokalni klub, koji je imao velike ambicije, ali je između 1960. i 1990. samo dva puta bila prvak Španije. A onda je za trenera postavila Krojfa, koji je video dalje od ostalih i zahvaljujući njegovom sistemu ona sada ubira plodove, – objašnjava Živković. – Mančester junajted je sve to postigao s Fergusonom. Ili Arsenal s Vengerom, kome je, i pored toga što ne osvaja trofeje poslednjih godina, pozicija u klubu sve jača. To je zato što se Arsenal opredelio da se ne zadužuje, nego da stvori model igre koji će privlačiti publiku i obezbeđivati mu da stalno bude u vrhu. A titule će doći. Bilo bi dobro da i mi odredimo šta hoćemo.
Kod nas se, istina, čuju priče o radu na duge staze, ali smo zaboravili da se prvi mačiću bacaju u vodu. Na pitanje zašto naši klubovi, pa i savez, nemaju strpljenje, Živković kaže:
– O tome je bolje da govore ljudi iz uprava. Ja sam trener i iz mog ugla gledano oni su pod velikim pritiskom navijača, pa i javnosti, koji ne mogu da čekaju. Nikako da shvatimo da se uspesi ne mere titulama, nego i dobrim igrama, stadionima punim gledalaca, zapaženim učešćem u evropskim takmičenjima... U naše klubove dolaze igrači iz različitih sredina, pa ne može za kratko vreme da se postigne da fudbalski isto razmišljaju stranac koji je doveden na pozajmicu iz zapadne Evrope, onaj koji je ponikao u klubu i onaj koji je došao iz neke nižerazredne ekipe. Kao trener Metalca iznenadio sam se kada sam primetio da neki igrači više vole kondicioni trening, nego da im dam da igraju fudbal. U prvom slučaju se samo trči i ne vidi se šta znaju, a šta ne znaju u fudbalu, a kad su s loptom, onda je jasno kako razmišljaju u igri. A da može i manji klub da postigne velike uspehe primer je Porto. Ne samo što Portugalija nije bila evropska sila, nego je i on bio u senci Benfike, za koju sam igrao od 1986. do 1988. Ali, Porto je imao bolju razvojnu politiku.
Zvonko Živković (rođen 31. oktobra 1959. u Zemunu) prošao je kroz sve selekcije Jugoslavije (bio i na juniorskom, i na seniorskom svetskom prvenstvu). Kao član Galenike (današnji Zemun) privukao je pažnju Partizanovih lovaca na talente u kome je bio od 1976. do 1986, a posle Benfike je igrao jednu sezonu u Nemačkoj (Fortuna iz Diseldorfa) i Francuskoj (Dižon, 1989-1992).
Trenersku diplomu je stekao 1994. na Fakultetu sporta i fizičke kulture u Beogradu i od tada je u fudbalu kao stručnjak, koji je dugo radio i s mlađim kategorijama. Dakle, može da povuče paralelu između toga kako se radilo nekad i sad, kako je kod nas, a kako u inostranstvu.
– Naši igrači steknu solidnu tehniku, ali klubovi moraju da ih prodaju, jer od toga žive – pa se u ekipu ne dovode oni koji mogu da se uklope u sistem igre, nego se prema onome što se ima nešto pravi. I tako svake godine, a dug je put da se napravi dobra ekipa.
Mi, na žalost, ne samo što nemamo vreme da stvorimo takve ekipe, kako u klubu, tako i u reprezentaciji, nego smo, suštinski, i digli ruke od takvih pokušaja. To se, verovatno, najbolje vidi i po tome što stručnjaci kojima je povereno da u savezu budu na čelu trenerske organizacije, čim dobiju neku povoljniju ponudu, recimo sa Dalekog Istoka, pakuju kofere i odlaze.
A u klubovima je sve svaljeno na pleća trenera, koji dovodi svoje ljude u takozvani stručni štab, i potom sam plaća ceh. Postalo je uobičajeno da u jednoj sezoni klub smeni i po dva-tri trenera. S obzirom na takve nagle promene stručnjaka, a time i stručnog rada, šta da se priča o osmišljenosti rada s mlađima u klubu i savezu i kakva je, uopšte, onda njegova svrha.
Ivan Cvetković
objavljeno: 01.06.2011.
