Izvor: Politika, 02.Jul.2010, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakotrljani kamen
Kako je jedan novinar uspeo da za manje od 36 sati smeni glavnog generala i postoji li zaista kriza (dobrog) novinarstva
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Kad sam u utorak u knjižari „Borders” na vašingtonskoj Viskonsin aveniji, prodavca zamolio da mi pomogne da, među stotinu drugih, pronađem magazin koji sam želeo, samo je odmahnuo rukom. „Dobili smo ga u petak, u količini mnogo većoj nego obično, ali smo sve prodali u roku od sat i po”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Magazin o kome je reč je „Roling stoun” (RollingStone – „kotrljajući kamen”), koji, kad u ovu knjižaru stigne (dva puta mesečno) bude postavljen u društvo nekoliko desetina drugih na policu na kojoj je pločica sa natpisom „muzika”. Mada, s punim pravom bi mogao i na onu koja je obeležena i kao „politika”.
Razlog zbog kojeg je „Roling stoun” u prošli petak rasprodat (u pitanju je samo oko deset odsto tiraža od ukupno 1,5 miliona primeraka koji idu u slobodnu prodaju, 90 odsto upućuje se na adrese pretplatnika) jeste eksplozivna politička tema, koja je u jednom momentu izazvala istinsku krizu u Vašingtonu, i na kraju, samo 36 sati od kako je obelodanjen sadržaj letnjeg dvobroja, dovela do smene glavnog komandanta američkog najdužeg rata, onog u Avganistanu.
Strastveno o nacionalnoj politici
Bila je to još jedna potvrda da u tom ratu stvari ne idu prema očekivanjima, ali i novi dokaz moći novinske reči. To da prvenstveno muzički časopis ekspresno okonča karijeru generala sa 4 zvezdice samo je najnoviji u nizu novinarskih podviga u vršenju osnovne misije „sedme sile” (ili „četvrtog stuba” demokratije, što je ovde češće korišćena metafora). Setimo se samo „Votergejta”, novinarskog otkrića koje je potom dovelo do demisioniranja predsednika Ričarda Niksona, zatim teksta koji je pokrenuo „aferu Levinski” koja umalo nije u istu situaciju stavila Bila Klintona – i slične primere koji u isto vreme ulaze u istoriju novinarstva i postaju međaši politike.
Ako je ceo ovaj događaj s jedne strane u središte vratio iskušenja Amerike u jednom problematičnom ratu, sa druge je vaskrsao i debate u novinarskom esnafu. Postoji li opšta kriza novinarske verodostojnosti, ili je reč samo o pojedinačnim krizama kredibiliteta pojedinih novina i novinara? Zašto je, primerice, „Njusvik”, jedna od perjanica „njuzmagazinskog” žurnalizma, u velikim nevoljama i u potrazi za novim vlasnikom, dok, sa druge strane, njegov parnjak, „Tajm”, dosta dobro stoji?
Koja to formula „Roling stounu”, koji je pre 43 godine (1967.) pokrenut da bi pratio rokenrol, omogućava da prosperira, povećava tiraž i uticaj, u okolnostima kada cela industrija polako tone, jer je s jedne strane napuštaju čitaoci, a sa druge oglašivači, pri čemu, naravno, ovo potonje ima veze sa pređašnjim.
Odgovor je možda jednostavniji nego što bi se pomislilo. Novinarska i urednička strast, želja da se kaže sopstvena reč u nacionalnoj politici (ne bave se doduše svi politikom, ali politika se bavi svima), uz odabir pravog načina da se ta reč saopšti.
Od svog osnivanja, „Roling stoun” je shvatio da je poruka „duha vremena” kako rokenrol nije samo muzika, već izraz nove generacije. „Za realno prikazivanje šta se događa u današnjoj Americi, mi moramo da se okrenemo rokenrolu, popularnoj muzici”, jedno od je objašnjenja iz prvog broja. Novoj generaciji, ondašnjoj, a onda i svakoj potonjoj, se ne može podvaljivati. Njoj jesu potrebne priče o zvezdama, ali i više od toga: putokazi kroz maglu svakodnevnih nacionalnih kontroverzi. Takvu literaturu ne mogu međutim da prave nedovoljno talentovani.
Polazeći od takvog uverenja, pokretač magazina Džan Vener (1967. dvadesetogodišnjak koji zbog svoje ideje za čiju realizaciju od roditelja pozajmljuje 7.500 dolara i napušta studije na Berkliju), angažuje momke (i devojke) koji obećavaju: na stranicama „Roling stouna” karijere su počeli i danas slavni pisci kao što su Džo Klejn, Pi Džej O Rurke, Kamerun Krou i u to vreme malo poznati fotograf Eni Lezbovic.
Posvećenost dugoj formi
Kad je krenulo, priključio im se i Karl Bernstejn, druga polovina novinarskoj dvojstva koji je pokrenuo Votergejt. Ali do tog momenta, magazin je već udario pečat američkoj kulturi, ali i ostavio dubok trag u novinarstvu. Još se, na primer citiraju Berstejnova otkrića o tome kako je CIA za svoje ciljeve koristila čak 400 novinara, ubojiti tekstovi o Džordžu Bušu, ili vivisekcija kulture pohlepe na Volstritu. U istom broju u kojem je „odbegli general” je i veoma uverljivo argumentovana analiza da će Britiš Petroleum, posle ekološke katastrofe u meksičkom zalivu, izazvati novu – u priobalju Aljaske...
U okolnostima kada se danas uveliko govori o „kratkoj pažnji” koju donosi internet, „Roling stoun” je ostao posvećen „dugoj formi” i „dubinskoj reportaži”. Reportaža koja je izazala pad važnog generala je inače samo jedna od najava na prvoj strani, na kojoj dominira Lejdi Gaga, sa provokativnim grudnjakom iz koga štrče dva kalašnjikova, a objavljena je sitnim slogom na šest magazinskih strana i, ako bi bila odštampana u „Politici”, zauzela bi pune četiri njene strane. Pa ipak, napisana je tako da se čita u jednom dahu. Da bi onda čitaoca ostavila prosvećenim i zamišljenim.
Da bi je napisao, novinar Majkl Hastings, „frilanser” (nije vezan ni za jednu redakciju), proveo je u okruženju sada već bivšeg avganistanskog komandanta gotovo mesec dana, pio sa pripadnicima njegovog kabineta, pratio ga u poseti Parizu. I pomno beležio, snimao ili pamtio sve što je čuo.
General se sigurno kaje zbog toga što je uvažio mišljenje svojih medijskih savetnika da bi bilo „kul” da se pojavi u „Roling stounu”, koji je inače štivo njegovih mlađih oficira. Kad je tekst objavljen, izvinjavao se svima iz vašingtonskih centara moći koje je neoprezno, pred novinarom, ogovarao (i nipodaštavao), ali ništa nije opovrgao.
U analizi ovog novinarskog podviga mnogi previđaju da on sadrži i jednu ubojitu analizu samog rata, ne samo generalovo loše mišljenje o nadređenim mu političarima. Ali nije malo onih koji ukazuju da je takvu reportažu mogao da napiše samo „slobodnjak”, novinar koji nije pripadnik medijskog establišmenta u Vašingtonu, koji se nekako previše zbližio sa svojim izvorima (onima o kojima piše), pa po svaku cenu želi da sačuva te jednom otvorene kanale, pazeći da nikako, objavljivanjem nečeg kompromitujućeg o njima, „ne spali mostove”.
Ili je jedno od objašnjenja zašto „Roling stoun” održava svoju reputaciju, dok je drugi polako gube, i ono što poručuje njegov osnivač, danas 64-godišnjeg Vener, koji je još u ulozi izdavača i glavnog urednika. „Mi nismo akcionarsko društvo sa svim implikacijama koje to podrazumeva. Mi smo nezavisni, jer ja sam vlasnik”.
Milan Mišić
objavljeno: 03.07.2010.
