Izvor: Politika, 17.Feb.2014, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zimske igre pored mora
Osnovan 1838. kao vojno utvrđenje, šezdeset godina kasnije je proglašen za idealno letovalište, 1941. je pretvoren u grad-bolnicu, ovih dana je domaćin 22. „bele olimpijade”. A posle? Nema sumnje biće svetska turistička atrakcija.
Slavna ruska teniserka Marija Jurjevna Šarapova zrači od radosti. Na 22. zimskim olimpijskim igrama radi kao televizijski novinar i gotovo svaku priliku koristi da se pohvali kako više neće morati u Americi, gde se preselila, da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objašnjava gde je i šta je Soči.
Ona je u ovom gradu odrasla, a ovde joj živi baka po majci. Tu su joj i drugovi iz detinjstva, tu je kao teniserka prvi put nagovestila svoje velike mogućnosti.
Zahvaljujući „beloj olimpijadi” Soči ne mora više na svojoj vizitkarti da podvlači da je tu detinjstvo provela Šarapova ili da je u njemu rođen Jevgenij Aleksandrovič Kafeljnikov, prva ruska teniska zvezda koja je zasjala u sazvežđu najvećih svetskih asova. Sada je Soči sam po sebi poznat širom sveta.
A osnovan je 1838. kao vojno naselje. Na značaju je počeo da dobija kada je 1891. od Novorosijska do Suhumija, duž crnomorske obale, izgrađen drum nazvan – Gladni!
Taj put je prolazio kroz Soči, pa je on postao okružni centar u Crnomorskoj guberniji osnovanoj 1896. Najmanjoj od svih u carskoj Rusiji (7.348 kvadratnih metara).
Dve godine kasnije je određena sudbina Sočija, pošto je taj kraj izgubio vojni značaj. U Petrogradu, tadašnjoj prestonici Rusije, osnovana je specijalna komisija za proučavanje lekovitih faktora na crnomorskoj obali. Na Prvom sveruskom kongresu o klimatologiji, hidrologiji i balneologiji, održanom te 1898, ona je podnela izveštaj u kome je istakla da je Soči s okolinom, zahvaljujući jedinstvenim prirodnim uslovima, idealno mesto za lečenje i odmor.
To je bila najbolja moguća reklama u to vreme. Bogataši su odmah počeli da kupuju zemlju pored Gladnog druma i da na svojim imanjima grade vile.
Istorija turizma je ovde počela 1902. kada su u Macesti otkriveni mineralni izvori. U to vreme je trebalo tri sata da se šinobusom u to selo stigne iz Sočija, ali je nastala Kavkaska rivijera.
Ta ruska Azurna obala je privukla čak i carsku porodicu, pa su počeli da niču letnjikovci. U srcu Sočija, na obali mora, 1909. su sagrađena dva trospratna hotela pod zajedničkim nazivom „Kavkaska rivijera” sa svojim plažama, lečilištima, restoranima i – sportskim terenima.
Takva klijentela je podigla ugled Sočiju i on je 31. jula 1917. dobio status grada. Ali, uskoro je izbila Oktobarska revolucija, posle koje je usledio građanski rat.
On je zvanično završen u – Sočiju. Tačka na bratoubilački rat je stavljena ovde, 2. maja 1920, kada je bezuslovnu kapitulaciju potpisala belogardejska vojska Antona Denjikina, koji je prethodnog meseca iz Novorosijska zauvek napustio Rusiju.
Šezdeset hiljada njegovih vojnika je razoružano kod sela Kudepste. Na taj događaj podseća spomenik pored druma.
Po završetku građanskog rata nacionalizovane vile, letnjikovci i pansionati su pretvoreni u odmarališta. U prvoj posleratnoj sezoni (1921) u Sočiju i okolini na odmor je došlo oko 4.000 gostiju (uoči Prvog svetskog rata ih je bilo oko 18.000).
Nova vlast je, bar što se tiče turizma, krenula istim putem kao i ona koju je srušila. Prvi generalni plan obnove Sočija počeo je 1933. od – Maceste. Uloženo je milijardu ondašnjih rubalja i uporedo s izgradnjom industrijskih giganata u drugim delovima SSSR-a, ovde su nicala odmarališta, hoteli, lečilišta, banje... Država je toliko ulagala da je Soči ušao među Svesavezna udarna gradilišta. Nijedna država do tada nije toliko ulagala u ono što bismo danas nazvali turizam.
Za taj posao su angažovani najboljih arhitekti koje je sovjetska država imala. Sadašnji Kurortni prospekt je izgrađen 1936. i zvao se Staljinov. To dovoljno kazuje kakav je bio i koliko je značio kada je dobio ime po sovjetskom vođi. Do tada je glavna saobraćajnica Sočija bila uska ulica, koja ga je vezivala sa drumom Novorosijsk–Suhumi. Uporedo sa Staljinovim prospektom (bulevarom) podignuti su i vijadukti koji su se uklopili u planinski pejzaž grada. Te godine je otvoren i naučnoistraživački institut balneologije „Staljin”. Koliko je to bio značajan poduhvat svedoči i to što ga je projektovao akademik Aleksej Viktorovič Ščusev, čije je delo i Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi.
Ovde je, već teško bolestan, Nikolaj Aleksejevič Ostrovski napisao roman „Kako se kalio čelik”. Na velikog pisca i njegovo delo podseća Muzej Ostrovskog.
Od 1934. do 1939. otvoreno je 19 lečilišta i pansionata, izgrađeno je mnogo komunalnih objekata, parkova i trgova, a ukras grada je postao kej s venjacima i stepeništem koje vodi ka moru
Iz tog doba su spomenici arhitekture Zimski teatar (kraj njega je Letnji u starorimskom stilu), Sočinski umetnički muzej i sanatorijum „Ordžonikidze” u samom Sočiju, a u njegovoj okolini osmatračnica visoka 30 metara na planini Ahun, Rivijerski most, Vereščaginski i Macetinski vijadukt.
Zastoj je nastao kada je izbio Drugi svetski rat. U Velikom otadžbinskom ratu, kako sovjetska i ruska istorija zovu odbranu zemlje od Hitlerove Nemačke, Soči je pretvoren u grad-bolnicu. Procenjuje se da se oko pola miliona ranjenih crvenoarmejaca odavde vratilo u boj. Na to junačko doba podseća spomen-ploča na pošti, u samom centru grada, postavljena na 35-godišnjicu pobede kada je grad odlikovan Ordenom otadžbinskog rata Istepena.
Ono što je rat prekinuo nastavljeno je pedesetih godina u istom stilu – neoklasicizmu. Iz tog doba su i zgrade lučke uprave i glavne železničke stanice, koje su i dan-danas ponos Sočija zbog svoje originalnosti.
Staljin je dolazio u Soči na odmor i oporavak. Njegova dača je sagrađena 1937. na pet kilometara od centra Sočija (12 km od današnjeg aerodroma u Adleru), na nadmorskoj visini od 50 metara, u sadašnjem prirodnom nacionalnom parku koji se prostire na 50 hektara.
Danas je tamo muzej „Staljinova dača” s prvobitnim nameštajem.
Staljin je dolazio da predahne tamo gde je i car dolazio, ali njegovi naslednici su, izgleda, i tu hteli da raskrste s njim. Hruščovljevo omiljeno letovalište na Crnom moru je bila Picunda (Gruzija), a Brežnjevljevo Jalta (Ukrajina).
Sadašnji predsednik Rusije ima letnju rezidenciju kod Sočija. Ona se zove Bočarov potok. Podignuta je na „placu” od 40 hektara još 1934. Obnovljena je 1955, a od 1960. je bila rezervna rezidencija sovjetskih vođa u koju su uglavnom smeštani njihovi gosti iz inostranstva. Između ostalih i Tito.
Posle raspada Sovjetskog Saveza Soči je postao „južna prestonica” Rusije. On se spojio s okolnim mestima i takozvani Veliki Soči se proteže na 134 km duž crnomorske obale.
U centru grada su džinovski platani koje su 1913. zasadili gimnazijalci u čast 300-godišnjice carevanja Romanovih i 75-godišnjice grada. Sam Soči se u govoru deli na gornji i donji.
U gornjem je belokameni Hram Svetog arhangela Mihaila, podignut osamdesetih godina 19. veka. Posvećen je duhovnom pokrovitelju ruske vojske i njenom tada stvarnom komandantu velikom knezu Mihailu, namesniku cara Aleksandra IIna Kavkazu. Ovaj hram je bio aktivan sve vreme sovjetske vlasti.
U njegovoj blizini je Sočinski svetionik, podignut 1890. Podignut je parama Ruskog društva za brodarstvo i trgovinu.
Iz porte se vidi najviša tačka grada – Batarejka, gde je krajem XIX veka bio položaj artiljerijske baterije. Na njemu je kuća iz 1887. pokrivena specijalnom ćeramidom iz Marselja. Kasnije su i drugi krenuli tim putem, jer je potražnja premašivala ono što je ovdašnja proizvodnja, i to ne samo građevinska, mogla da ponudi.
U gornjem delu grada je i zemlja čiji je vlasnik bio Feliks Fjodorovič Jusupov, jedan od najbogatijih Rusa. Posle ubistva carevog i caričinog miljenika Raspućina 1916. on je pobegao iz Rusije. U njegovoj vili je sada gradski klub mladih turista.
Pored imanja Jusupova se prostire Primorski bulevar, izgrađen 1900. parama ministra zemljoradnje i državne imovine Jermolova. Tu je 27. maja 1912. otvorena biblioteka „Puškin”, a novac je dala progresivna javnost grada.
Hoteli su počeli da niću na pragu 20. veka. Najotmeniji su bili „Grand”, „Marselj”, i „Belvi” sa po 45 soba. Na južnoj strani tadašnjeg Sočija sada je botanička bašta „Dendrarij”, koja sada ima oko dve i po hiljade retkih suptropskih biljaka iz raznih zemalja sveta. Radi boljeg razgledanja u njemu je 1979. postavljena – žičara. Osnovao ga je 1892. izdavač i publicista Hudekov, koji je u gornjem delu postavio originalne skulpture iz Petrograda. Napravio je i venjak u arapskom stilu, a niže ribnjak.
U današnjem sanatorijumu „Frunze” je vila u kojoj je imao koncerte operski pevač Fjodor Ivanovič Šaljapin.
Na severnoj strani, preko reke Soči po kojoj je i grad dobio ime, na imanju počasnog građanin Moskve Hludova, 1896. je sagrađena jednospratna kuća, gde je kasnije napravljen park Rivijera. On sada zauzima 16 hektara i ima oko 200 različitih vrsta biljaka.
Posle Maceste, po čijim se mineralnim izvorima ovaj kraj i pročuo, slični su otkriveni i u Lazarevskom, Hosti, Adleru, Krasnoj Poljani, pa su i oni počeli da se razviju po ugledu na Soči. Poznati ruski dendrolog je 1912. u Adleru otvorio Park južnih kultura, koji i dan-danas postoji. U njegovom komšiluku je Olimpijski park, sagrađen za ove zimske olimpijske igre. Tako su simbolično spojeni onaj stari Soči, s početka prošlog veka, koji je počeo da mami turiste, i ovaj sadašnji Soči koji bi trebalo da postane svetski turistički centar, jer je povodom „bele olimpijade” u njega uloženo na desetine milijardi rubalja da bi sve ono što je sagrađeno bilo urađeno po najsavremenijoj tehnologiji, od najsavremenijih materijala i po najsavremenijim zahtevima.
Ivan Cvetković
objavljeno: 17.02.2014.
