Izvor: Glas javnosti, 04.Sep.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Francuze plaši Alžir
Odluka Italije da isplati pet milijardi dolara Libiji kao kompenzaciju za kolonijalni period je „niti presedan niti referentna tačka“ za Francusku u odnosu na Alžir, izjavio je u utorak portparol francuskog Ministarstva spoljnih poslova, prenosi AFP. „Mi ovo nećemo tretirani ni kao presedan ni kao referentnu tačku“, izjavio je medijima u Parizu portparol Ke d’Orseja, Erik Ševalije, odgovarajući na pitanje novinara o posledicama italijanske odluka za Francusku. „Svaka bilateralna >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << priča napreduje po svojim sopstvenim željama, a svaka istorija je različita“, dodao je Ševalije, naznačivši „posebnost“ odluke italijanskih vlasti.
Inače, Italija je u subotu Libiji ponudila zvanična izvinjenja, spremivši se da ovoj zemlji isplati pet milijardi dolara u narednih 25 godina kao priznanje „učinjene štete“ tokom kolonijalnog perioda (1911-1942), prenosi AFP.
„Francuske vlasti su nedvosmisleno priznale nepravdu kolonijalnog sistema“, izjavio je Ševalije, podsećajući da je „u februaru 2005. francuski ambasador u Alžiru Iber Kolen de Verdijer opisao masakre iz 1945. u gradu Setifu (gde je Francuska priznala da je pobila 20.000 Alžiraca) kao ‘neoprostivu tragediju’“. Treba napomenuti da je alžirski predsednik Abdelaziz Buteflika ovu tragediju nazvao „početkom genocida“ koji je usledio tokom oružane borbe Alžira za nezavisnost od francuskih kolonijalnih vlasti (1952-1964).
RAJSOVA STIŽE U ISTORIJSKU POSETU
VAŠINGTON - Američki državni sekretar Kondoliza Rajs doputovaće u petak, 5. septembra, u istorijsku posetu Libiji, objavio je američki Stejt department. Ovo će biti prva poseta jednog američkog državnog sekretara Libiji od 1953. godine, prenosi Bi-Bi-Si. Libija se do 2006. godine nalazila na američkoj listi zemalja koje sponzorišu terorizam, ali je Tripoli tada odustao od pokušaja da dođe u posed oružja za masovno uništenje i odrekao se terorizma. Libija je pre dva dana pristala da isplati odštete porodicama žrtava bombaškog napada na avion kompanije „Pan am“ iznad Lokerbija 1988. godine. Ovaj dogovor otvorio je put dolasku Rajsove u Tripoli. NJen domaćin biće libijski lider Moamer Gadafi, koji je za pokojnog američkog predsednika Ronalda Regana rekao da je „besan pas“. Stejt department je saopštio da je ovo dokaz da SAD nemaju stalne neprijatelje i da pokazuje uspeh politike Džordža Buša protiv širenja naoružanja.
Ševalije je takođe podsetio novinare da je „u gradu Konstantenu, u decembru 2007, predsednik Nikola Sarkozi odao jasnu poštu nevinim žrtvama slepe i brutalne represije i da je osudio kolonijalni sistem, ‘nepravedan po prirodi’, koji se ‘mogao proživeti samo kao praksa potčinjavanja i eksploatacije’,“ dodao je portparol francuskog ministarstva, dajući na važnosti pažljivo biranoj retorici zvaničnog Pariza.
Konačno, podsetio je Ševalije u ime francuskih vlasti, „Bernar Bažolet, francuski ambasador u Alžiru, aprila 2008. govorio je o ‘veoma ozbiljnoj odgovornosti’ francuskih vlasti za ‘užasne masakre’ u gradovima Selma, Gelmanu i Horani 8. maja 1945“.
Pošto sve ovo, izgleda, nije bilo dovoljno da ubedi prisutne novinare u iskrenost kajanja Francuske, portparol Ke d’Orseja je naznačio i „da se trenutno, sa obe strane Mediterana, radi na projektu sećanja „. Ševalije je pojasnio da se ovo odnosi na „uspostavljanje fonda za sećanje rata u Alžiru i borbe u severnoj Africi“ koji „treba da se osnuje do kraja godine“, ne otkrivajući o kolikoj se sumi radi i ko će biti zadužen za upravljanje fondom.
Ипак треба имати у виду да француски народ треба да плати за геноцид који је почињен у њихово име. То треба подсетити и Кушнера и Саркозија сваком приликом. Уосталом, пошто је француска настала на геноциду, она нема морално право да и даље постоји.
Nije samo Alžir u pitanju, iako je evidentno da je tamo vršen stravičan genocid. Setimo se Vijetnama! Francuska je oružjem, "ognjem i mačem" pokorila pola Afrike, Indokinu, velika područja Amerike, Azije, Okeanije... Sistematskom politikom viševekovne planske asimilacije skoro da je potpuno potisnula regionalne i manjinske jezike i kulture: Oksitanije, Severne Baskije, Katalonskog Rusiona, Korzike, Bretanje, Savoje, Alzasa i Lorene, Francuske Flandrije. Tim regionalnim i manjinskim jezicima je govorilo 40 % stanovnika Francuske. Milioni emigranata iz bivših kolonija, kao građani drugog reda, žive po getima velikih gradova, bez šanse da dobiju kvalitetno obrazovanje i jednake uslove za zaposlenje. Sve su to činjenice sa kojim treba da se suoči francuska nacija, na svom putu postepene ali dosledne denacifikacije i odricanja od pogubnog nacionalizma i šovinizma (Šoven je bio Francuz!).
