Izvor: Blic, 05.Sep.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vernici, otpadnici i poneki grešnik
Čujem da su Vladimiru Stojkoviću, golmanu srpskom, trajno oduzeta sva građanska prava, a pojavi li se u „Avalici“ na ćevapima, rizikuje da odmah bude uhapšen i surovo kažnjen javnim bičevanjem po goloj stražnjici. Zašto?
Zato što je iz tamošnje džamahirije otposlat, prodat negde u Portugal, onomad kad je Kasana napravio na budalu, a to ništa nije pomoglo FK Zelena Zvezda da bar malo zaliči >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na komšiluk, pa se, potom, posle potucanja po klupama prljave Jevrope, obreo u tom istom komšiluku, među stativama. Vernik, otpadnik, grešnik, izdajnik: nesrećni golman mu dođe kao proizvod onog Čiče srpske književnosti što ga zovu Gedža. Da ne bude zabune, misli se na Čiču MM, ne DM. Potonjeg su zatukli kao psa negde na Adi Ciganliji, onako nesnađenog u svetsko-ravnogorskim maglama, oni isti što su posle jeli ćevape u „Avalici", tu odmah pored velike zemunice bez krova u kojoj se igra fudbal.
Gorke šale na stranu, ali broj „gancija" kojima nije jasno šta se dešava u njihovom dvorištu toliki je da se već i javno, a ne samo privatno krste, ibrete, iščuđavaju, pa i odriču cele te stvari. Broj vernika koji postaju otpadnici raste, uprkos onim janjičarskim akcijama otimanja dece majci iz kolevke i učiteljici iz klupe, i zavijanja nejači u ma(h)rame klupskih boja. Nevolja sa šampionom Evrope i pobednikom Tojota kupa počiva u tome što, svejednako sebe ubeđujući u svoju svetskost, nisu prestali biti klub iz okoline „Avalice". To bi bilo sasvim u redu, štaviše, bilo bi odlično, govorilo bi o trajnoj utemeljenosti u jednom prostoru, kada glavna referentna tačka ne bi bio komšiluk. Znam gomilu onih koji su pokušali, tamo negde ujesen devedeset prve, da se otrgnu od toga, da se prevrednuju kao veliki evropski klub. Jedni su ubrzo odustali od fudbala, tako im lakše, drugi su završili u slavonskom blatu, treći u kanadskim bespućima. Ima ih nešto i po kafićima, više ih, kao, ne zanima fudbal, osobito domaći, onanišu „bolju prošlost" nesposobni da prihvate očigledno. Otud i nadimak „kustosi". Drugim rečima, nema više kritične mase onih koji bi sunovrat mogli zaustaviti logičnim razmišljanjem.
Nisu, doduše, oni krivi. Ni ostala tri „stuba srpstva" ne stoje mnogo bolje: opada im tiraž, vernici ih ogovaraju, ugled su izgubili. Teško je biti potporanj trošne, ali teške građevine, pa makar ona bila i proizvod ljudskog duha. Uostalom, uvek jeste. Ali, ako je reč o siromašnom ili osiromašenom duhu, onda mu ne gine carstvo nebesko. Samo, tamo nema fudbala.
Raspinjanje jednog golmana na krst izdajništva, jednostavno rečeno, proizvod je primitivizovanog duha, najviša tačka jedne dvadesetogodišnje gluposti koja svoju spomen-zadužbinu ima u onoj ružnoj kuli neodređenog arhitektonskog stila preko puta službenog ulaza u stadion tuđeg imena. Sopstveni identitet ne gradi se na mržnji prema Drugom, prema komšiji. Ko ne veruje, neka pita Srbe i Hrvate.
I tome se nema šta dodati.
Stojković nije branio protiv Farskih Ostrva, a mogao je. On ili bilo ko drugi, evo ja. Jer, ni Farska Ostrva nisu što su bila. Kad je onomad Antić preuzeo Srbiju, mučio se s njima prilično dugo. Sada ih je, doduše sa tribina, rutinski pospremio. Na klupi je bio Aleksandar Janković, jedan od dvojice trenera istog imena koji ne izgovaraju opšta mesta, ne mucaju večite fraze, govore logično i precizno. On, međutim, da se još jednom vratimo pred „Avalicu" nije trener tamo, nije podoban, valjda, imaju boljeg. Utakmica sa Farskim Ostrvima, prva pobeda posle one nad Nemačkom, nije referentna, ali jeste indikativna: i tamo je bilo dve ili tri greške koje bi neko drugi pretvorio u golove, i tamo je Vidić bio nonšalantan do nepodnošljivosti, i tamo je solipsizam frustriranog Laneta Jovanovića upropastio jedan čist gol i jednu apsolutnu šansu. Vidić, sad je već razvidno, ima problem sa domaćim vaspitanjem: ne kažem da nije vaspitan, nego se, povremeno, u reprezentaciji ponaša kao arogantni autoritet domaće izrade, onako kako je to umeo da čini i Siniša Mihajlović kad ga uhvati malodušnost – pitajte Ivicu Kralja i Patrika Klajverta. Ferguson ume kod svojih igrača da potakne ono najgore pretvarajući to u kvalitet, pitajte Bekama i Roja Kina, kod njih sve piše. Ali, u Srbiji nema Fergusona. Sa Farskim Ostrvima nije (bio) problem, ali ima sudija koji nisu zatravljeni činjenicom da je pred njima povremeni kapiten Mančester junajteda, baš kao što ima napadača jednako imunih na auru čuvara peterca na „Old Trafordu". Pitajte Tima Kejhila. I onog Grka.
Lane, pak, nastupa sa posve suprotne pozicije. U Liverpulu je još obezglavljen, rastrčan, ali nekreativan. I nesnađen: na prvoj utakmici u Premijeršipu ponudio se da izvede slobodan udarac iskosa. Džerard ga je začuđeno pogledao. Ostalo vreme funkcionisao je kao asistent Ageru. Na pašnjaku u Norveškom moru nastavio je lepu srpsku tradiciju igranja rukama po šesnaestercima, ovaj put, srećom, u protivničkom, i, opet srećom, neuočljivo za sudije. To mu je donelo omrazu na tribinama i nervozu u nogama. U drugom delu mu više nisu vikalu „buuu", zaboravili su ga. I mi ostali smo ga zaboravili.
Sve napred rečeno, uz uobičajenu količinu netačnih završnih pasova, nije preterano obećavajuće pred utakmicu sa Slovenijom. Oni nas nikad nisu pobedili. Ali, ni mi nismo nikada pobedili njih. Kleo, pak, od danas ima srpski pasoš, ali na Terazijama su mišljenja da o tome treba prodivaniti posle Slovenije, protiv koje, igrajući kod kuće, podrazumevamo tri boda. Ili nemamo razloga da se ložimo na poljsko-ukrajinsku priredbu.
A Vlada Stojković, grešnik i otpadnik, doživotno lišen članstva, debitovao je protiv, beše li, Hajduka. Svaki pogrešan korak meriće mu s obe strane brda.
Kao da je to najvažnija stvar srpskog fudbala.
