Izvor: Glas javnosti, 18.Nov.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tek stigao, a već ide
Rekorder po broju nastupa za nacionalni tim Savo Milošević sa osmehom konstatuje da će sutra protiv Bugarske na stadionu Partizana zauzeti mesto u svetskoj fudbalskoj istoriji kao prvi fudbaler koji dobija šansu da debituje i ujedno se oprosti od igranja u dresu reprezentacije.
Milošević je započeo karijeru u omladinskim selekcijama SFRJ, u seniorskoj konkurenciji branio je boje reprezentacije SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, a prvi i poslednji meč za Srbiju odigraće >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u Humskoj, gde se kao fudbaler „crno-belih“ afirmisao.
- Ne znam da li istorija beleži slučaj sličan mom. Igrao sam za reprezentaciju sa tri različita imena, a oprostiću se od Srbije na svom debiju. Ponosan sam i srećan, nemam razloga da žalim za bilo čim. Ostaću na drugom mestu kao najbolji strelac, iza Stjepana Bobeka, a po broju nastupa ispred jednog Dragana Džajića. Međutim, ti podaci ne znače ništa. Bobek će zauvek ostati Bobek, kao što će Džajić ostati jedan i neponovljivi Džajić.
Da li je došlo vreme za oproštaj od fudbala?
- Izgleda da je zaista došao kraj mojoj profesionalnoj karijeri posle 16 godina njenog trajanja. Da sam pisao scenario za trenutak svog oproštaja, ne bih bolji zamislio od ovog koji mi se ukazuje. Ostajem u fudbalu, ali šta ću da radim, zavisi od ponuda. Sigurno je jedino da neću menjati fudbalski ambijent, jer se samo u to razumem. Volim da kažem kako bih kupio „koka-kolu“ za evro, a istu bih prodao za 50 centi - kaže Savo Milošević.
U „LJUBAVI“ S „DELIJAMA“
Zašto ste dugo bili trn u oku navijačima Crvene zvezde?
- Kada smo počeli da igramo za reprezentaciju, sećam se da je na našim utakmicama sever zviždao svim igračima koji su dolazili iz Partizana, a jug je vređao Zvezdine. Kasnije se to malo primirilo, s tim što su samo mene nastavili da vređaju. Verujte, ne znam zašto sam im bio na tapetu, jer nikada i nijednom izjavom nisam isprovocirao njihovu reakciju. O Partizanovim navijačima sam dao par izjava, ali Zvezdine nisam spominjao.
Šta ćete pamtiti kao najlepši momenat u reprezentaciji, a šta biste zaboravili?
- Pamtiću pobedu nad Češkom u Pragu, 2. aprila 1997. godine u kvalifikacijama za SP 1998. Kada bih mogao, izbrisao bih poraze od Holandije 6:1 i Argentine 6:0.
Koji vam je najdraži momenat iz klupske karijere, a kojeg se nerado sećate?
- Rado se sećam gola za Aston Vilu na Vembliju kojim smo osvojili pehar FA kupa i gola za Rubin kojim smo obezbedili titulu. Po lošem ću pamtiti pljuvanje u pravcu navijača Aston Vile, kada su me na jednom meču vređali na nacionalnoj osnovi. To je jedan od nedefinisanih trenutaka o kojem ne znam šta da mislim i danas posle toliko vremena. Još ne znam da li sam postupio ispravno ili sam mogao da se izvinim navijačima zbog svog poteza. Sećam se da je u tom periodu bila najgora hajka na nas Srbe.
Ko vam je bio idol i koga vidite kao svog naslednika?
- Idol mi je bio i ostao Marko van Basten. Prvi moderni centarfor, klasična „devetka“ kakvih više nema u modernom fudbalu. Težio sam da budem kao i on, a mislim da nema više napadača takvog profila. Takvi smo bili Darko Kovačević, ja, par njih iz španskih klubova.... Očekivao sam da će Andrija Delibašić biti taj tip napadača, ali on ni izbliza nije postigao u karijeri onoliko koliko smo svi očekivali od njega.
