Izvor: Politika, 13.Jan.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osuđenik na neuspeh postao legenda
Borivoju Kostiću su po dolasku u Crvenu zvezdu njeni navijači zviždali, nije bio ni na jednom svetskom prvenstvu, a doživeo je da mu na oproštajnu utakmicu dođu Krojf i Necer
„Kostićev udarac je najčudniji od svih. To nije šut – to je torpedo!”
Tako je Borivoja Kostića pamtio Lav Jašin. Najveći golman na svetu primio je od Zvezdinog gromovnika tri gola na prijateljskoj utakmici u Beogradu, 2. juna 1959, koju je njegov Dinamo izgubio čak s 4:1.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />„Video sam zamah noge i čuo loptu kako skakuće iza mojih leđa. Jednostavno – nisam je ni video i to mi se još nije dogodilo u mojoj dugoj fudbalskoj karijeri”, pravdao se golman Mančester junajteda Hari Greg posle susreta u Kupu šampiona s Crvenom zvezdom (3:3) 5. februara 1958.
Bora Kostić je bio isti prema svim golmanima – i sa Istoka, i sa Zapada, i prema strancima, i prema našima. Strah i trepet!
A po dolasku u Crvenu zvezdu je izgledalo da je osuđen na neuspeh. Navijači „crveno-belih” ga nisu odmah prihvatili: te nema tehniku, te netačno šutira, te ovo, te ono. I zbog toga je pridošlica iz Obrenovca dobio, kako su to tadašnji novinari nazvali, „beogradski kompleks” – bolje je igrao u gostima, nego kod kuće. Čak se 1953. premišljao i da potraži sreću negde drugde.
Na Zvezdinu sreću – ostao je i postao legenda kluba. Legenda uprkos svemu. Nije na spisku onih pet zvaničnih Zvezdinih zvezda, ali je jedan od retkih ljudi uz čije ime nije potrebno da se nabraja šta je sve postigao. Jednostavno – dovoljno je da se kaže: „Bora Kostić” ili čak samo: „Bora”.
Povodom Kostićeve smrti mediji su podsetili na neka njegova najveća dostignuća: zlatna olimpijska medalja, drugo mesto na Evropskom prvenstvu, pa najbolji prvoligaški strelac, šest pogodaka na jednoj prvenstvenoj utakmici, četiri na međunarodnoj, 15 na prijateljskoj, gol Jašinu s više od 3o metara, itd.
Oreol koji je Kostić stekao zasenio je sve muke koje je morao da savlada u svojoj fudbalskoj karijeri. U reprezentaciju je pozvan tek kad je imao 26 godina! A na svetsko prvenstvo – nijednom! Ona četiri gola na međunarodnoj utakmici dao je sofijskoj Lokomotivi 1958. u vreme Svetskog prvenstva u Švedskoj.
Po njegovom odlasku 1961. u inostranstvo selektori su ga zaboravili. Ne zato što je bio u malom klubu (Lanerosi iz Vičence), nego zato što je tad bio običaj da se ne računa na „strance”. Međutim, ništa se nije promenilo ni kada se već naredne godine vratio (Italijani nisu verovali da može da se oporavi od teške povrede).
Za četiri godine koliko je još igrao u Crvenoj zvezdi samo je jednom obukao dres s državnim grbom. Bilo je to na utakmici protiv reprezentacija Evrope, 23. septembra 1964. u Beogradu, odigranoj za postradale od zemljotresa u Skoplju godinu ranije.
I tada je dao gol Jašinu. Ali, nije vredelo. Da je vredelo – možda bi se naša reprezentacija kvalifikovala za Svetsko prvenstvo 1966. Ovako, bio je to prvi posleratni šampionat na koji se Jugoslavija nije probila.
Bora Kostić će ostati zapamćen, pre svega, po – strahovitom udarcu. Na poslednjem rastanku od svog saigrača, s kojim je bio nenadmašan tandem, Dragoslav Šekularac, neprevaziđeni fudbalski mađioničar, kazao je i ovo:
– Kad nam nije išlo, a bližio se kraj utakmice, imali smo zadatak da padnemo na 20-25 metara od gola. Znalo se da iz dva-tri slobodna udarca Bora sigurno daje gol.
Eto, a na početku karijere u Zvezdinom dresu navijači su mu zviždali što ima neprecizan šut! Otkuda onda onaj torpedo, što reče Jašin?
Odgovor je pružen u „Tempu”, „Politikinom” ilustrovanom sportskom nedeljniku, neposredno pošto je Kostić završio igračku karijeru:
„On je uveo nešto novo u repertoar fudbalskih šuteva – tako je udarao loptu da je dobijala veoma jak „efe” i varala golmana, prosto mu iskakala iz ruku! To majstorstvo plaćeno je bolovima i ranama – na prstima leve noge on uopšte nema noktiju. Otpali su mu. On nosi mekane fudbalske cipele s kapnom tankom kao rukavica da bi što bolje osetio loptu i tačnije je udario i zato mu prsti stradaju”.
Poslednju sezonu (1967) Bora Kostić je odigrao za Sentu Luis, a oproštajnu utakmicu mu je priredila Crvena zvezda, 9. juna 1972. protiv selekcije fudbalskih zvezda koje su predvodili Krojf i Necer.
Ivan Cvetković
objavljeno: 14.01.2011.
