Izvor: Politika, 02.Apr.2012, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kina kvari Obaminu matematiku

Vašington smatra da pune sankcije prema Iranu neće izazvati potres na svetskom tržištu nafte, ali ta računica ima nekoliko nepoznatih

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Predsednik Barak Obama je zvanično potvrdio da zaoštravanje sankcija prema Iranu neće izazvati poremećaje na svetskom tržištu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nafte, pa dakle ni skok cena. Time je ispunjena važna formalnost u procesu primene zakona o dodatnom pritisku na Teheran, donetom još u decembru, a koji u potpunosti stupa na snagu 28. juna.

Obamina matematika – kao uostalom i novi režim sankcija – složena je formula, sa dosta varijabli, ali i nekoliko nepoznatih činilaca.

Osnovni cilj je da se prepolovi iranski izvoz nafte, koji sada iznosi oko dva miliona barela dnevno (2,8 odsto svetskog prometa), i da, suočen sa velikom ekonomskom štetom, iranski režim u pregovorima koji počinju sredinom ovog meseca prihvati striktna ograničenja i detaljan nadzor svog nuklearnog programa, čija je svrha, iz perspektive Vašingtona i njegovih saveznika, nuklearno oružje.

Tehnički, nove sankcije predviđaju kazne za sve zemlje koje posluju sa iranskom centralnom bankom, preko koje se servisira naftni izvoz. Oni koji to ne prihvate biće suočeni sa izborom: poslovanje sa Iranom ili sa Amerikom.

Delikatnost ovo rešenja je međutim u tome što SAD ne uvoze ni barel iranske nafte i što praktično kažnjavanje Irana treba da sprovedu svi drugi, među kojima je i nekoliko značajnih saveznika Amerike. Za neke od njih su predviđena (i već odobrena) izuzeća, jer su prihvatili da smanje udeo iranske nafte u svojim energetskim bilansima: reč je o 10 zemalja EU i Japanu.

U toku je ubeđivanje da nešto slično učine i ostali, poput Turske,  značajne iranske mušterije, koja je u petak nagovestila da će se tome povinovati i od suseda kupovati za oko 20 odsto manje nafte nego dosad.

Pritisak da postupi slično vrši se i na Južnu Koreju. Zasad najtvrđi orah u ovom pogledu jeste Indija, koja je nedavno postigla za sebe veoma povoljan dogovor, po kojem će polovinu iranske nafte plaćati u svojoj valuti, rupijama, a drugu trampiti za svoju mašineriju koja je potrebna iranskoj industriji.

U Obaminoj računici se navodi da će ono što svetskom tržištu nafte bude uskraćeno iz Irana, nadoknaditi povećana proizvodnja vodećih članica OPEK-a, pre svega Saudijske Arabije, najvećeg pojedinačnog izvoznika, koja za ovako nešto ima dovoljno rezervnih kapaciteta.

Saudijska Arabija je od oktobra svoja ispumpavanja povećala za 600.000 barela dnevno, a sa drugim članicama OPEK-a ima mogućnosti da proizvodnju po potrebi poveća i na 2,7 miliona barela dnevno. To bi bila brana poskupljenju već preskupe nafte, što je kočnica za svačiju ekonomiju, a pre svega evropsku koja je ove godine u blagoj recesiji.

Iranski izvoz je prošlog meseca, prema proceni švajcarske firme „Petro lodžistiks”, opao za 300.000 barela dnevno. Ako bi mu izvoz opao još za 200.000 barela, to bi značilo oko 50 milijardi dolara manje prohode, što je već značajan pritisak na njegovu već zaljuljanu ekonomiju.

Obamina strategija je inače rezultat više prinuda i okolnosti da je između čekića i nakovnja: ako zaoštravanje sankcija izazove skok cena nafte, to će uticati na usporavanje i američke ekonomije, što mu smanjuje šanse za osvajanje drugog predsedničkog mandata na izborima u novembru. Sa druge strane, potencijalni republikanski izazivači ga optužuju da je „mek” prema Iranu, na štetu nacionalnih interesa Amerike i da ne vodi dovoljno računa o ugroženoj bezbednosti glavnog prijatelja i saveznika na Bliskom istoku, Izraela.

Sve ove kalkulacije zasad kvari Kina, koja je prošle subote odbacila Obamin plan, s obrazloženjem da Vašington nema pravo da unilateralno kažnjava druge nacije. Kina je jedan od glavnih kupaca iranske nafte, mada je u februaru smanjila svoje kupovine, navodno zbog spora oko cene.

Rusija, koja se sa Kinom u poslednje vreme često udružuje da u Savetu bezbednosti blokira neke poteze Amerike prema trećim zemljama (poslednjih nedelja prema Siriji), u ovom zapletu je veoma zainteresovani posmatrač. S dobrim razlogom, jer je „iranski faktor” globalnu cene nafte već gurnuo uvis između pet i 15 dolara po barelu, što u kasu ruske naftne industrije gura dodatnih između 35 miliona i 105 miliona dolara dnevno.

Ako se iranski izvoz dodatno smanji, Rusija je prva rezerva za evropsku industriju, jer u odnosu na OPEK ima važnu prednost: naftovode koji vode direktno do potrošača.

Milan Mišić

objavljeno: 03.04.2012
Pogledaj vesti o: Barak Obama

Nastavak na Politika...