Izvor: Politika, 06.Nov.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dugo putovanje u Donjeck
Već i sama vožnja od aerodroma u Rostovu na Donu otkriva mnoge strahote koje je ovom kraju doneo višemesečni rat
Od našeg specijalnog izveštača
Donjeck – Putovanje u Donjeck, glavno administrativno sedište istoimene, samoproglašene republike, sticajem okolnosti pokazalo se kao – istorijsko. Naravno, ne samo po autora ovih redova nego, pre svega, po republiku koja je, zajedno sa susednom Luganskom oblašću, masovnim glasanjem stanovništva u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proteklu nedelju odlučila da se i definitivno odvoji od dotadašnje matice – Ukrajine.
Već i sama vožnja grupe međunarodnih posmatrača od aerodroma u Rostovu na Donu ka Donjecku otkriva mnoge strahote koje je ovom kraju doneo višemesečni rat. Pored puteva razrovanih eksplozijama granata, koji su na svakih nekoliko kilometara preprečeni betonskim blokovima i vojnim patrolama, moguće je videti spaljene kuće, pa i cela naselja. Ali isto tako i uništenu ratnu tehniku, tenkove, oklopne transportere, topove, delove granata, pa i neeksplodirane mine...
U Donjeckoj oblasti, prema rečima domaćina, i nema klasičnih sela. Gradovi se nižu jedan za drugim, a ovo o čemu govorimo su upravo delovi njihovih predgrađa. Ovde je spaljeno gotovo sve – od stambenih zgrada, ponekad i višespratnica, do pomoćnih. Nigde se ne vide ljudi, odbegle životinje ili sakupljena letina. Ovde života nema i, po svoj prilici, još dugo ga neće biti.
Slika u samom gradu Donjecku takođe je nevesela. Iako je vreme izuzetno lepo, ulice su puste. Tek tu i tamo projuri poneki automobil, ali pešaka, šetača, majki sa decom, penzionera, niotkuda. Prozori na zgradama izlepljeni su providnom folijom ili širokim lepljivim trakama, kako se staklo u slučaju eksplozije neke zalutale bombe ne bi nekontrolisano rasulo. Prodavnice uglavnom ne rade, puste su, a humanitarna pomoć koja kamionima stiže iz Rusije deli se tu gde se zatekla. Tek tu je moguće videti da u ovom gradu život ipak postoji.
Ali zato je prisustvo naoružanih vojnika vidljivo ne samo na ulicama već i u ono malo restorana i hotela koji su i dalje u funkciji. Reč je o specijalcima, do zuba naoružanim, koji nikada ne stoje duže na jednom mestu. Stalno se kreću i pomno prate šta se zbiva u njihovoj okolini. Posebno su bili uočljivi tamo gde se narod u nedelju izjašnjavao za samostalnost republike. Naravno, čak ni ljudima pod oružjem nije bilo dopušteno da ulaze na birališta. Njihov zadatak je bio da stoje na ulazima samo da spreče eventualnu provokaciju.
Pitamo retke građane šta je uzrok ovakvoj situaciji i svi ponavljaju istu priču: Donjeck, nekada grad od milion i po stanovnika, napustila je trećina njegovih žitelja. Uglavnom su prebegli u Rusiju, a pojedini i dalje, pa i u zapadne zemlje. Takođe, zbog ratne nesigurnosti, malo ko je voljan da ovde decu šalje u škole. Grad je, što je vidljivo na svakom koraku, mnogo puta granatiran i svakako nije sasvim bezbedan za život. Podsetimo, početkom rata ukrajinska vojska je u jednom trenutku uspela da osvoji Donjeck, ali su domaći branioci ipak povratili vlast. A da još nije sve okončano svedoče i eksplozije i puškaranja koja se čuju od strane aerodroma, nedaleko od samog grada. Tamo je i linija fronta koju drže obe zaraćene strane. Upravo stoga ovde je i dalje na snazi policijski čas: od 22 sata uveče do 6 ujutro.
Još jedan važan podatak. Mada se po svetskim medijima provlači da je u ratu Ukrajine protiv svojih bivših pokrajina poginulo oko 3.500 ljudi, u Donjecku se operiše sa desetostruko većom brojkom. Naravno, reč je o masovnoj pogibiji pripadnika ukrajinskih oružanih snaga koji su se ne jednom našli u okruženju pobunjeničkih jedinica i koji su pretrpeli teške gubitke – i u tehnici i u ljudstvu.
Na putu do birališta izvan samog grada, naša ekipa imala je priliku da poseti i kotu Suramogila na kojoj je, kako pričaju domaćini, 15 pobunjenika u šahu držalo oko 1.200 ukrajinskih napadača. Uspeli su da ih odbiju, na stotine da likvidiraju, sami izgubivši – tri čoveka. To su te ratne epopeje zbog kojih je ovdašnji narod masovno izašao na birališta.
Da je zaista reč o istorijskom događaju svedoči mnogo toga što smo tamo videli i doživeli. Prvi put smo, naime, prešli granicu Rusije i Novorosije, kako se za sada nazivaju Donjecka i Luganska oblast. Osećaj je za početak sličan onom koji smo doživeli u vreme bombardovanja bivše Jugoslavije, a potom i Srbije od strane NATO-a. Verujemo u da i ovdašnji narod ima pravo na sopstvenu budućnost. Ovo je prirodnim resursima izuzetno bogat kraj. Tu su veliki rudnici, tehnički zavodi, termoelektrane, hemijska industrija... Sve to potrebno je i ostatku Ukrajine, ali punjenje budžeta takve zemlje samo iz ovdašnjih izvora neće više biti moguće.
Tragično je to što se dešava sa državom u centru Evrope i sa preko 45 miliona duša. Umesto da kao takva bude predvodnica evropskog napretka, vlast u Kijevu dozvolila je sebi da se pretvori u običnog američkog piona šteteći tako i samoj Evropi. Dugovi koje je nagomilala nateraće i najdarežljivije žitelje EU, koji za sada isplaćuju te dugove, da se u jednom trenutku zapitaju – dokle?
U Donjecku i Lugansku ne žele da sačekaju odgovor. Oni ga sami stvaraju. Cena koju pri tome plaćaju i oni i komšije iz drugih ukrajinskih republika nije mala, ali sigurno mora biti plaćena. Da li će pri tome svet priznati rezultate njihovog nedeljnog izjašnjavanja – mnogo ih ne interesuje. Njihov pravi saveznik, onaj u kojeg bezrezervno veruju, jeste Ruska Federacija. Uz njenu pomoć moguće je ponovo oživeti Donjeck i Lugansk i otpočeti novu stranicu u istoriji jugoistočnog dela sada već sasvim rascepljene Ukrajine.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 06.11.2014.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
