Izvor: RTS, 12.Okt.2011, 13:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija, zemlja tenisa i odbojke
Najavljivali su i obećavali jedno, a na terenu prikazivali drugo. Ponovo se srpski fudbaleri vraćaju pognutih glava sa još jedne ključne utakmice za naš fudbal. Posle poraza u kvalifikacijama od Slovenije i igre kakvu su prikazali na tom meču, čini se da bi momci koji nastupaju u beogradskoj zoni pružili srčaniju partiju u ključnom meču za odlazak u baraž.
Ako je, prema proročanstvu Maja, kraj sveta najavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << za 2012. godinu, srpski fudbal je završio godinu dana ranije, za svaki slučaj. Poslednji ekser u kovčeg srpskog fudbala, posle eliminacija Vojvodine, Zvezde i Partizana iz evrokupova, udarila je reprezentacija Srbije porazom u Sloveniji i gubitkom šanse da se plasira na Evropsko prvenstvo.
Reklo bi se da se u srpskom fudbalu nije desilo ništa novo. Ponovo su fudbaleri imali blanko podršku i poverenje nacije i ponovo su uzvratili teškim razočaranjem.
Utakmica na stadionu "Ljudski vrt" u Mariboru bila je samo poslednji čin reprezentativnog brodoloma u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo koji je počeo odmah posle pobede nad Farskim Ostrvima u prvom kolu.
Kako sada pogledati na činjenicu da smo imali dve takozvane meč lopte, u petak protiv Italije i sinoć protiv Slovenije, da izvučemo tri boda koja vode u baraž.
Ako su "azuri" reprezentacija protiv koje nismo mogli da se, fudbalski rečeno, vadimo, onda su Slovenci tim sa kojim smo mogli da se nadigravamo, a ne da budemo nadigrani. Jer kvalitet, najblaže rečeno, bio je na našoj strani. Ipak, onu prednost na papiru fudbaleri, po ko zna koji put, nisu uspeli da prenesu na teren.
I pored izjava da su svesni važnosti mečeva i da će ostaviti srce na terenu, u poslednja dva kvalifikaciona duela, "orlovi" su pokazali sve suprotno. Onako kako su srpski fudbaleri igrali protiv Italijana, a posebno protiv Slovenije, ne liči na ekipu koja je igrala takozvane "biti ili ne biti" mečeve. Više podseća na nekog ko je došao da se lagano uigrava u prijateljskom odmeravanju snaga.
Ako je želje i bilo – a fudbaleri su rekli da jeste – ona se nije videla u 90 minuta meča protiv Slovenije. Čini se da bi srčanije meč odigrali momci koji nastupaju u beogradskoj zoni nego fudbaleri koji igraju za najjače evropske klubove.
Izjava selektora Petrovića posle meča u Sloveniji da nismo imali sreće zvuči, u najmanju ruku, čudno. Čovek bi pomislio da su na tom meču "orlovi" furiozno napadali, da su pucale prečke i stative, da su se smenjivale šanse, a da lopta nije htela u gol.
Realnost je sasvim drukčija. Osim jedne šanse kada je Krasić volejem zahvatio loptu, i penala Vidića, Srbija nije napravila ozbiljniju priliku. Ako je selektor mislio da je promašen penal nedostatak sreće, neka razmisli ponovo. Onako kako je kapiten Mančester Junajteda šutnuo loptu, teško da postoji golman koji ne bi odbranio. Vidić je preuzeo odgovornost, što je za pohvalu, i onda je pokazao kako ne treba šutirati penal.
U krajnjem slučaju, ako nekom nije jasno šta znači nemati sreće pri udarcu sa bele tačke, neka se seti penala Mijatovića 1998. godine u osmini finala Svetskog prvenstva protiv Holandije. Čini se da se prečka, koju je tada pogodio Mijat i dalje trese. To znači nemati sreće.
Pogodak koji je primio Jorgačević jeste bio kiks, ali nije to najteži trenutak na meču. Jer nije problem što smo primili gol, nego što nismo napravili dovoljno šansi da postignemo bar dva pogotka.
Posle svega, ne može se reći da su navijači u Srbiji fatalno prihvatili novu sramotu nacionalnog tima. Ako se setimo katasrofe posle Holandije 2000. godine, kada smo primili šest golova, i Argentine na Mundijalu 2006, kada smo doživeli najveći poraz na takmičenju, pa onda kvalifikacionih brodoloma protiv Azerbejdžana, Kazahstana i sličnih fudbalskih velesila, sve zaključno sa Australijom na poslednjem svetskom šampionatu, teško da će bruka u ovim kvalifikacijama dodatno pogoršati sliku srpskog fudbala u očima srpskih navijača.
Sada ostaje da se vidi da li će se, i posle ovakve fudbalske tragedije, naći novi izgovori, ili će neko konačno pokušati da nađe prave uzroke hroničnog neuspeha i početi da radi na oporavku.
Možda će neko konačno dati odgovor i na najveću misteriju srpskog fudbala – kako je moguće da igrači koji su sjajni u najjačim evropskim klubovima, igraju očajno u dresu nacionalnog tima.
Ako naši fudbalski radnici ne znaju kako da naprave recept – ako ne za uspeh, onda bar da se izbegne katastrofa – neka se ugledaju na neke druge sportove poput odbojke, vaterpola, pa i košarke, i neka vide da za neke stvari nije potreban novac.
Pogledaj vesti o: Tenis, Odbojka, Večiti derbi, Zvezda - Partizan
