Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čarape sačuvale glavu
Specijalno za "Politiku"
Prag, januara – Tome je sada tačno 90 godina. O svom zarobljeništvu u Prvom svetskom ratu, ropstvu, kako je on to nazivao, i čarapama koje je za poslednji Božić u logoru zamenio za život, moj deda Milovan Kamatović (1892–1986) iz sela Dobroljupci u Župi aleksandrovačkoj često mi je pričao dok sam bio mali. Uzimao me je na koleno, kako već to dede u Srbiji, a valjda i šire, čine sa unucima, i pričao... Cela ta priča odjednom mi se, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovde u Češkoj, odakle izveštavam za "Politiku", odmotala u glavi u jesen 1994. U listu "Pravo" pročitah jednog jutra da su lopovi pokrali bakar s krova i vandalski oštetili mauzolej u Jindrihovicama, kod Sokolova, u kome leže posmrtni ostaci nekoliko hiljada srpskih zarobljenika iz Prvog svetskog rata. Mauzolej dosta prokišnjava i nešto se hitno moralo preduzeti da se to spreči...
Obavestio sam potom o tome ambasadu i odmah smo, isti dan, otišli tamo. Usput smo svratili u Sokolov, okružno mesto na zapadu Češke, uz granicu s Nemačkom. U regionalnoj ustanovi za zaštitu spomenika dobio sam hrpu materijala o mauzoleju, sagrađenom na mestu gde je bio logor kroz koji je prošlo blizu 40.000 zarobljenika, uglavnom srpskih. A u mauzoleju, koji je sagrađen posle rata i otvoren 1928, nalaze se posmrtni ostaci 7.100 srpskih zarobljenika i 189 ruskih. To je bio najveći logor srpskih vojnih zarobljenika u Prvom svetskom ratu i, posle Zejtinlika, najveće srpsko vojno groblje u inostranstvu.
Na jednoj mapi u tim materijalima spazih nekadašnji nemački naziv za Jindrihovice – Hajnrihsgrin, i odjednom mi je sinulo da je moj deda tamo bio u "ropstvu". Pominjao je to mesto koje nisam mogao kao dete da izgovorim i zapamtim, ali, eto, pokazalo se da sam mogao da ga prepoznam kad ga pročitam. A pominjao da je to u Austriji, ali da su okolo logora bila nemačka i češka sela, da su ih dovezli Dunavom u lađi, kasnije sam shvatio verovatno u Regenzburg, a potom vozom.
Bio sam kao na iglama dok smo putovali dalje ka Jindrihovicama – sve dok u knjigama koje se čuvaju u Opštinskom arhivu u selu nisam našao ime svog dede. Učinilo mi se kao da je oživeo, bio sam preplavljen nekom nepojmljivom srećom i istovremeno dubokom tugom. Priznajem, ovlažile su mi oči, ali sam to sakrio dok sam listao knjige sa imenima i drugu arhivu...
Iz te njegove čitave priče, koja je mogla trajati i po pola sata, u živom sećanju iz detinjstva mi je ostala pretposlednja epizoda s čarapama koje su mu život spasle. Ukratko, u logoru se mnogo umiralo i patilo, slaba hrana, bolesti... Od dvadesetoro njih koji su zajedno posle zarobljavanja u jesen 1915. dospeli u ovaj logor, umrlo je do Božića 1918. jedanaestoro. Milovan je bio kost i koža, osušio se bio, kako je govorio, ko saraga, kašljao sve češće, duže i zloslutnije...
A onda su im stigli paketi za Božić, njemu od njegove žene, moje babe Milane, po kojoj sam dobio ime. Išla je peške iz sela u Župi čak u Beograd i preko austrijske komande poslala mu paket u kome su, između ostalog, bile pletene, debele, vunene čarape. Na klupi ispred barake je raspakivao pošiljku, kad tu prođe jedan Rus, starešina iz susedne barake, kome su čarape odmah zapale za oko. Upita Milovana šta traži za njih, a ovaj odmah kao iz topa odgovori – da ga prebaci kod njih u baraku. Jer Rusi su radili izvan logora i imali pojačanu hranu, tako da se kod njih retko umiralo. Ovaj je rekao da to ne može, da je to mnogo teško i komplikovano i tako to... i ode.
Ali, eto ga sutradan sa jednim od glavnih austrijskih logorskih šefova i Milovana prebaciše kod Rusa u baraku, i to da im bude kuvar. I tako je, kaže, "pretekao" zamalo jer je osećao da mu se bliži kraj. A pomagao je i drugovima iz barake kojima je doturao hranu tajno, koliko je mogao, jer kuvaru uvek nešto ostane.
Poslednju epizodu ove svoje nevoljne najveće životne avanture – povratak iz logora – nikad nije ispričao do kraja. Mislim da nije hteo da kvari ovaj hepiend sa čarapama koje su mu spasle život. Zapamtio sam da su odmah posle kapitulacije otišli na lađu, verovatno opet u Regenzburg, koji nije daleko. Tamo su čekali nekoliko nedelja, njihova lađa nikako da dođe... pa je onda jedna velika grupa rešila da peške krenu kućama u Srbiju. Mesecima su putovali, mnogi su se pogubili, nestali i izginuli usput u opštem haosu, revolucionarnom i kriminalnom, posle Drugog svetskog rata. Bolje da vam to ne pričam, tako je obično deda završavao priču, a ni ja nisam hteo ništa da pitam da ne kvarim čaroliju čarapa koje je isplela moja baba Milana.
Dužan sam da na kraju čitaoce obavestim da je mauzolej potom popravljen i, više od toga – može se reći renoviran, zahvaljujući između ostalog, pomoći naših imućnijih ljudi koji žive u Češkoj, kao i da se redovno održava. Svakog Vidovdana se već sedam-osam godina tamo drži parastos stradalnicima u logoru i sveta liturgija na ovaj veliki srpski praznik. A ja se na na Božić uvek setim čarapa kojima i ja na svoj način dugujem što sam ugledao svet...
[objavljeno: ]
