Izvor: Politika, 03.Apr.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat koji se mogao izbeći
Zašto je pre trideset godina, u vreme argentinsko-britanskog rata oko Foklanda, vlada Margaret Tačer lagala svoju i svetsku javnost
Argentinsko-britanski rat oko Foklanda pre 30 godina mogao je biti zaustavljen i pre otpočinjanja glavnih borbi, ali vlada Margaret Tačer to nije htela. Ovih dana, kada se u Britaniji evociraju uspomene na rat koji je London dobio, svi zaboravljaju da je godinu dana kasnije upravo zahvaljujući popularnosti iz tog rata Margaret Tačer dobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i izbore. Nije sporno da je glavni krivac za rat bila Argentina koja je napala i okupirala deo britanske teritorije, Foklande. Nije sporno ni da je Britanija pozvala Argentinu da se mirno povuče sa okupiranih ostrva, da je Argentincima ostavljen razuman rok za povlačenje, ali da oni to nisu prihvatili. Sporni su drugi momenti, zapravo, hronologija događaja nameće pitanje da li se rat mogao izbeći.
Godinu dana posle tog rata u britanskoj pomorsko-vazdušnoj bazi Nortvud imao sam ekskluzivni intervju sa pobednikom tog rata, admiralom Džonom Vudvordom, komandantom britanskih snaga u tom sukobu. Tada mi je tvrdio da politički možda i jesu bili iznenađeni, ali vojno ne, jer su flotu okupljali oko Gibraltara i pre argentinske invazije na Foklande.
Prema rečima admirala, britanska je flota plovila prema Foklandima jako sporo, jer se morala prilagoditi brzini trgovačko-snabdevačkih i pomoćnih brodova, ali i da se političarima obezbedi vreme za mirno rešenje krize. Admiral mi je rekao da je sve do 30. aprila 1982. mislio i nadao se da rat neće biti potreban. Po njemu, 1. maj bio je datum kada su Britanci efektivno započeli operacije da vrate Foklande iako su se još 25. aprila britanski komandosi iskrcali na ostrvo Južna Džordžija, zarobili 140 argentinskih marinaca, oštetili argentinsku podmornicu „Santa Fe”, a admiral Vudvord pozvao na ručak zarobljenog argentinskog komandanta.
Prvog maja 1982. britanski teški bombarderi „vulkan” napali su aerodrom u Port Stenliju na Foklandima, avioni su stigli sa ostrva Asension u Atlantiku, svaki avion bacio je po 21 kasetnu bombu Bl-755 od po 500 kilograma. U to je vreme, krajem aprila, argentinska krstarica „General Belgrano” patrolirala po drugi put u vodama južno od Foklanda. Komandant krstarice, kapetan Navio Hektor Bonzo imao je zadatak da sa svojim brodom, u pratnji dva razarača, patrolira u pravoj liniji oko 250 milja istočno od rta Horn, te da nikako ne ulazi u ratnu zonu, odnosno da ne probija pomorsku blokadu Foklanda od 200 milja koju je objavio London.
Argentinska krstarica bila je stara američka krstarica izgrađena još 1938. godine bez ikakve šanse u borbi protiv britanske flote. „Belgrano” je na radarskim ekranima britanske jurišne nuklearne podmornice „Osvajač” uočen prvi put 30. aprila. Iako su kasnije britanski mediji tvrdili da je komandant podmornice samostalno doneo odluku da torpeduje argentinsku krstaricu, jer u zaronjenom stanju nije imao mogućnost komunikacije sa Londonom, to ipak nije bilo tako. Britanci su sve vreme tog rata dobijali pomoć američkog informacionog sistema FOSIF, a britanske su podmornice koristile i američki sistema DSCS iznad ekvatora koji je omogućavao kakvu-takvu vezu sa komandom u Britaniji.
Na sednici vlade u Londonu, 30. aprila, doneta je odluka da se pojača vojna aktivnost. Jurišna nuklearna podmornica „Splendid” uhvatila je severno od Foklanda signal argentinskog nosača aviona „25. maj” i onda ga odmah i izgubila. Britanci su mislili da Argentinci žele da uhvate britansku flotu u „makaze”, sa severa nosač aviona, a sa juga krstarica „Belgrano”. Do tog momenta napad na „Belgrano” nije bio odobren. Najveća je panika obuzela britanskog admirala Terensa Levina, dok je ministar odbrane bio neodlučan, a ministar spoljnih poslova Frensis Pim bio protiv napada na argentinsku krstaricu.
U tri sata po podne 2. maja London je uspostavio vezu sa podmornicom „Osvajač” i naredio potapanje „Belgrana”, iako je sa „Osvajača” šest sati ranije javljeno da „Belgrano” plovi prema argentinskoj obali, a ne prema Foklandima. U trenutku kada je „Osvajač” ispalio torpeda „mark 8”, stara torpeda iz Drugog svetskog rata, tako mi je rekao admiral Vudvord, iako je britanska štampa tvrdila da su to bila torpeda „Mk-24 tajgerfiš”, krstarica „Belgrano” bila je 35 milja izvan ratne zone i najmanje 250 milja daleko od britanske flote.
„Belgrano” je potonuo sat vremena nakon što je pogođen, poginulo je 368 ljudi. Britanski ministar odbrane Džon Not rekao je tada „da se argentinska krstarica opasno približavala britanskim brodovima”. Ako uzmemo da je najveća brzina „Belgrana” bila oko 18 čvorova, krstarica ne bi mogla da dođe do britanskih brodova, razdaljina je bila najmanje 250 milja, za manje od 14 sati. Pod uslovom da Britanci stoje u mestu.
Ključ cele priče jeste da su u to vreme u Njujorku i u Limi tekli pregovori u kojima je predsednik Perua Fernando Belaunde Teri, u saglasnosti s američkim državnim sekretarom Aleksandrom Hejgom, sastavio dokument po kojem se obustavljaju sve vojne akcije između Argentine i Velike Britanije. Drugog maja 1982. u 17.44 sati predsednik Teri održao je konferenciju za štampu u Limi objavljujući da su se obe strane složile oko trenutnog prekida vatre. Teri nije znao da je samo 105 minuta ranije po peruanskom vremenu „Belgrano” potopljen. Potopljen je da bi rat dobio svoju šansu, a Margaret Tačer izbore. O tome London ni danas ne voli da priča, a sve okolnosti potapanja argentinske krstarice zvanični britanski izvori i dalje kriju.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 04.04.2012
