Izvor: Politika, 21.Maj.2011, 23:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak razgraničenja
Kome je do uspeha u Evropi, prvo treba da uloži u doterivanje Beograda. Ovakvu dosetku čuo sam od poznanika, koji je pobedu Azerbejdžanaca na „Pesmi Evrovizije” povezao s njihovim prethodnim investiranjem u preuređivanje Tašmajdanskog parka.
I u njegovoj šali naziru se zrnca istine. Visoki strani gosti su nam upravo ponovili da moramo da bolje uredimo zemlju da bismo nastavili napredovanje ka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropskoj uniji, opravdali pozajmice, pa i da kontinentalna zajednica ne može da se oseti kompletiranom pre nego što obuhvati i nas.
Istovremeno, analitičari su u pevački turnir ukomponovali i neuobičajeno milozvučne političku note. Spektakl u Diseldorfu je, kažu, pokazao da Evropa može da bude i jedinstvenija nego što je, da u njoj ima duha za prevazilaženje tekuće krize, da ume da „udari brigu na veselje” i kad drhti nad sudbinom oslabljenog evra, da je neporeciva mešavina kultura, pa i da omogućava da, bar u zabavi, slabiji trijumfuju nad moćnijima…
Scenska vrcanja su, ujedno, podsećale da smo ušli u sezonu takoreći globalne bitke za – mikrofone i zvučnike. Na sve strane očekuju takmičarski refreni za izborne ili protestne mobilizacije.
Zanimljivo je da se kao jedna od glavnih tema ponovo, posle dužeg vremena, pojavljuju – razgraničenja. Barak Obama bi da prevaziđe dugu jalovost pregovora između Izraelaca i Palestinaca, vraćanjem na njihove granice iz 1967. Dmitrij Medvedev upozorava da se američkim raketnim štitom prelaze granice ruske tolerancije pa da bi mogao da oživi duh Hladnog rata. Zapljusnuti talasom emigranata iz buntovne severne Afrike, pojedini Evropljani im postavljaju barijere, baš kao što pokušavaju i da podvuku crtu koju više ne bi smele da prelaze finansijski posrnule članice Unije. Mnoge vlasti se trude i da postave „plafon” za rastuće budžetske deficite i stope nezaposlenosti.
Desetine hiljada Španaca danima protestno traže da se partije više ne ograđuju od opštih potreba i da se jasno odrede krivci za krizu. Posle ostavke šefa MMF-a Dominika Stros-Kana, i ta organizacija pooštrava mere, uključujući i treniranje zaposlenih, za jasnije razgraničavanje poželjnih i nedozvoljenih ophođenja.
Izuzetak nije ni Srbija. Granice su joj, za niz država, sporne zbog „kosovskog pitanja”, Haški tribunal joj govori da se bliži granici strpljenja za hvatanje optuženih begunaca, a prigovoreno joj je i što poveći broj njenih lažnih političkih azilanata koristi bezvizni režim i opterećuje sisteme drugih zemalja.
U opticaj je ovih dana Beograd pustio i ideje o razgraničenju (nalik podeli) na Kosmetu, da ne treba praviti senzaciju od nečega o čemu se već poduže govori, da u traganju za statusom te pokrajine treba ići originalnim putem, a možda i po uzoru na odnose nekadašnje dve Nemačke.
Mogu da potvrdim da sam kao dopisnik iz Vašingtona i UN, još pre tri i po godine čuo od predstavnika posredničke trojke (SAD, Rusija, EU) da se pričalo o modelu dve Nemačke, i da ni Beograd ni Priština nisu prihvatili ponudu za podelu Kosova. Kao i da je, godinu dana kasnije, iz srpskog vrha, kako je takođe objavila „Politika”, isticano da su „sve opcije legitimne i da su sve bolje od one u kojoj jedna strana (Srbija) gubi sve a druga (’nezavisno Kosovo’) dobija sve”.
Primenljivost pomenutih pristupa ne čine mi se manjom od izgleda – da se, posle 60 godina, postigne sporazum između Izraela i Palestinaca. A kad se podseća na Hladni rat treba imati u vidu da je taj naziv prvi put pomenut još u 14. veku, u Španiji, i da se kao oblik nadmetanja zastrašivanjem a bez upuštanja u direktni oružani sukob aktera, može osetiti u svakodnevnom životu, na primer – između dužnika i poverilaca…
Najviše me brine, pri tom, eventualnost da prostor, čiji smo deo, postane i privezak „proširenog Bliskog istoka” (koji se na drugu stranu protegao znatno dalje, do Avganistana) i onomatopeja Hladnog rata. Pogotovu što se kao stalni problem prikazuje – Srbija. Često, s preuveličavanjem.
Pojačane su, tako, polemike: kome će se carstvu (osim „nebeskog”) ona privoleti: hoće li postati deo NATO ili bezbednosne organizacije pod vođstvom Rusije, ili ostati neutralna? Iz pouzdanih izvora saznajem da ćemo, bar još nekoliko godina, ostati neutralni, uz pojačavanje već intenzivno unapređivane saradnje sa Partnerstvom za mir (predvorjem NATO). U kome je i – Rusija koja sa Atlantskim paktom „gaji neuporedivo kvalitetnije odnose nego mi”.
Nema, dakle, razloga za povećanje neizvesnosti. Svako ko, na primer, danas pročita ovaj članak u novinama, veći je pobednik nego Azerbejdžanci u Diseldorfu, jer je – preživeo jučerašnji „sudnji dan”, koji je čovečanstvu prorekao jedan, naširoko publikovani, američki predskazivač…
Momčilo Pantelić
objavljeno: 22.05.2011
