Izvor: Politika, 04.Mar.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put oko sveta za 80 sekundi
Đorđe Radenković, znameniti komentator i novinar „Politike“, stupio je na Južni pol u novembru 1962. godine, kao glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN
Svedočenje Dragana Jovovića koji je osvojio Južni pol, objavljeno u „Politici“ 27. februara, a izneto u razgovoru s kolegom Branetom Kartalovićem, mesec dana posle tog poduhvata, privuklo je znatnu pažnju naših čitalaca i mnogih internet portala.
U nizu reakcija izdvojila se poruka komentatora „Di->> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << href="http://www.vesti.rs/Dzej/" class="contenturl">džej Hila“, dobro obaveštenog čitaoca našeg lista, koji je upozorio da Jovović „nije prvi Srbin ili Jugosloven koji je osvojio Južni pol“, pošto je to „pre tačno 50 godina“ učinio Đorđe Radenković „koji je bio dopisnik ’Politike’ iz tadašnjeg Nju Delhija“ i u knjigu „Pustinja i ljudi“, objavljenu 1964, uvrstio i reportažu s Južnog pola.
Setio sam se te izvanredne, davno pročitane knjige, sa čijih su me stranica u dečačkom uzrastu zapljuskivali jarko sunce mnogih meridijana, šum talasa dalekih mora i okeana, huk svakidašnjice čudesnih metropola i poruke ljudi okrenutih potrazi za srećom.
Reportažu o Antarktiku, zanimljivo, nisam mogao da oživim u sećanju, ali se posrećilo kada sam Radenkovićevu knjigu, objavljenu u izvanrednoj ediciji „Korist i razonoda“ Matice srpske, pronašao u antikvarnici. Pogled na njen sadržaj uverio me da je autor u nju uvrstio čak četiri reportaže o Južnom polu, a kada sam video crno-beli snimak metalnih buradi iza kojih se na Južnom polu vijori američka zastava, kao da sam bacio kamenčić u vodu. Oko ove fotografije počeli su da se šire krugovi sećanja, a ponovno čitanje teksta ukrcalo me u moćnu mašinu za putovanje kroz vreme.
„Crna magija Antarktika je u njegovoj beloj lepoti“.
„Demon Antarktika ima različita lica. On ih menja sa suverenom lakoćom, sa svirepošću koja je toliko ravnodušna da razoružava. U tome je njegova zla, očaravajuća moć“.
„Ovo je najbelji sneg koji postoji, i najčudniji: od njega se ne može napraviti ni jedna grudva, na njemu ne ostaje trag, iz njega se lopatom ne može iskopati ni jedan grumen.“
„Nebo je gluho, krto, kao da će nam se svakog časa survati na glavu u kristalnim slapovima.“
„Užasno i čarobno mesto.“
Kada je 1962. krenuo na daleki put ka Južnom polu, Đorđe Radenković je još bio glavni urednik NIN-a, da bi godinu dana potom postao dopisnik „Politike“ iz Nju Delhija.
Ova avantura prvo ga je vodila u Čikago, onda na Havaje, na ostrvo gubavaca Molokai i u Honolulu, potom na ostrvo Fidži („petnaestak sati leta nad ogromnom, praznom pučinom Pacifika“). Odatle na Novi Zeland, do Krajstčerča, glavnog grada na južnom ostrvu Novog Zelanda. Bila je sredina novembra, kada se tamo smenjuju proleće i leto.
„Ovo je poslednji normalni život pred skok u konzervirano ledeno doba“, napisao je Radenković, i podsetio da su iz obližnjeg pristaništa Litlton polazili Skot i Amundsen u svoje slavne otkrivalačke avanture. Tog novembra 1962. u Krajstčerču je bilo sedište glavnog štaba američke istraživačke ekspedicije „Duboko zamrzavanje“.
Kao vrhunski novinarski uglednik iz ondašnje Jugoslavije, Radenković je s malobrojnom grupom novinara i naučnika helikopterom preleteo do antarktičke baze Mak Murdok, na obali Rosovog mora. Bio je u društvu sa starim vukom Antarktika, Norvežaninom Ojenom, italijansko-malajskim alpinistom profesorom Deziem, teksaškim biologom dr Vajsom, japanskim fotoreporterom Išijem, Novozelanđaninom Harkinsom i reporterom „Njujork Herald tribjuna“ Džoom Grosmanom.
Iz baze Makmurdok put je vodio dalje, duboko u unutrašnjost zapadnog Antarktika, u Zemlju Marije Berd, ledenu pustinju na visini od 1.700 metara ispod koje leži tri kilometra leda.
U konačnici, Radenković se sa još nekolicinom saputnika uputio za komandantom operacije „Duboko zamrzavanje“, američkim admiralom Tirijem. Sledeći njegove korake preko snega tvrdog kao „zrnast kamen“, kroz oblast u kojoj još „vladaju zakoni ledenog doba“, stigli su na geografski Južni pol.
„Tačno 90°.“
Pred njima se ukazala „prosta žičana piramida, i na njoj američka zastava“. Posle fotografisanja usledio je „obavezni ritual“:
„Ozbiljni, jedan za drugim, svečana, pomalo nezgrapna koraka, obilazimo žičanu piramidu na najkraćem odstojanju. Put oko sveta za 80 sekundi.“
Članovi malobrojne družine čuli su tada „podatak koji godi novopečenoj i zato večno gladnoj polarnoj sujeti“, da je „samo nešto više od 500 ljudi iz čitavog sveta stupilo nogom na Južni pol posle Roalda Amundsena i Roberta Skota.“
Đorđe Radenković je u novembru 1962. postao član tog ekskluzivnog bratstva, ostavljajući o svom doživljaju Antarktika uzbudljivi, reporterski neprevaziđeni trag.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 05.03.2012.
