Izvor: Politika, 02.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevlast privatnika
Vlast čvrsto drže komunisti, a privatne firme daju više od polovine nacionalnog dohotka
U Kini, u kojoj vlast čvrsto drži Komunistička partija i u kojoj je, do pre četvrt veka, državna planska privreda bila svetinja, privatizacija je znatno ubrzana u poslednjih nekoliko godina i privatne firme već daju više od polovine nacionalnog dohotka – otkriveno je na jednom simpozijumu u Kineskoj akademiji društvenih nauka, vladinom "trustu mozgova".
Sve donedavno vladalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je uverenje da privatni sektor daje trećinu društvenog bruto produkta, a državni sektor takođe trećinu. Sada je "Plava knjiga o nedržavnom vlasništvu u privredi", koju je za internu upotrebu izdao vladin Nacionalni biro za statistiku i o kojoj je ovih dana vođena rasprava u Akademiji društvenih nauka, ustanovila da su u toku 2005. godine privatne firme dale polovinu nacionalnog bogatstva. Kako je proces ove godine intenziviran, procenjuje se da već sada privatnici stvaraju više od polovine nacionalnog dohotka i da imaju prevlast u privredi.
Privatne kompanije i preduzeća sa mešovitim, stranim i domaćim, kapitalom (zajednički poduhvati), daju blizu 65 odsto nacionalnog dohotka. Učešće državnih firmi opalo je u međuvremenu sa jedne trećine na jednu četvrtinu društvenog bruto produkta. Na osnovu ovih trendova kineski akademici procenjuju da će do 2010. godine 70 odsto privrede biti privatizovano i da će privatne kompanije i kompanije sa mešovitim kapitalom davati 75 odsto nacionalnog bogatstva.
Diskretan proces
U kineskoj štampi nema mnogo podataka o privatizaciji u Kini. Na sajtu partijskog dnevnika "Ženmin žibao" više podataka ćete naći o privatizaciji u evropskim zemljama u tranziciji, kao i u zemljama "trećeg sveta", nego u samoj Kini. Tako se javnost, valjda, priprema da privatizaciju – rasprostranjenu širom sveta – smatra normalnom i u Kini.
Očigledno je da se proces odvija diskretno i bez velike političke pompe kako bi se izbegle šire ideološke rasprave. Utoliko pre što je privatizacija često povezana sa otpuštanjem radnika iz nerentabilnih državnih preduzeća, što je čest uzrok socijalnih nemira. Ali se po vestima iz industrijskih grana u kojima je nekad dominiralo državno vlasništvo da naslutiti da privatni preduzetnici zaposedaju i oblasti za koje se verovalo da ih država, zbog njihovog strateškog značaja, neće lako pustiti iz ruku.
Takve grane su crna i obojena metalurgija, poštanski saobraćaj, telekomunikacije, rudnici uglja, nalazišta zemnog gasa, termoelektrane, a u poslednje vreme, uz autobuski, i železnički i avionski saobraćaj. Prodor je još upadljiviji ako se ima u vidu da je privatno vlasništvo po ustavu i zakonu izjednačeno sa državnim i kolektivnim, odnosno javnim i zadružnim, tek 1998. i da su privatne firme dobile punu slobodu poslovanja u spoljnoj trgovini tek 2004. godine.
Istovremeno, iz vesti o fiskalnoj politici jasno proizilazi da država ubira porez najviše iz privatnog sektora. Dok oporezivanje državnih firmi raste po stopi od samo sedam odsto, stopa po kojoj se u poslednjih nekoliko godina oporezuju privatne kompanije iznosi 40 odsto. Vlade nekih provincija i većih gradova otkrivaju da 80 odsto njihovih budžeta popunjava privatni sektor.
"Podzemna štedionica"
U poslednje vreme privatni kineski investitori su čak počeli da se žale da su u nepovoljnijem položaju od stranih investitora. Dok su profiti domaćih privatnih kompanija oporezovani i do 50 odsto, strani investitori su pet godina izuzeti od plaćanja bilo kakvih poreza. (Praksa je zadržana sa početka ekonomske reforme, pre četvrt veka, kad je Kina bila motivisana da privuče što više stranog kapitala).
Zahtevajući da se propisi prema njima ublaže, domaći preduzetnici podsećaju da su investicije njihovih kompanija za poslednjih pet-šest godina učetvorostručene (sa 166 milijardi dolara u 2000. na blizu 665 milijardi u 2005) i da su one te koje su dale 75 odsto novih radnih mesta, dok je za to vreme iz državnih fabrika otpušteno 15 miliona ljudi.
Ali glavnu prepreku bržem razvoju privatnog sektora ne predstavljaju toliko ni ideologija ni zatečena birokratska praksa koliko državne banke. One vrlo oprezno i sporo daju zajmove privatnim kompanijama, osobito manjim i srednjim – koje najčešće traže kratkoročne kredite i koje daju osnovno obeležje dinamizmu privrede – dok same istovremeno, tvrde privatni industrijalci, koriste štedne fondove građana u nekomercijalne svrhe, za subvencionisanje nerentabilnih državnih firmi.
Dok se ova situacija ne izmeni – a kineske banke po nalozima Svetske trgovinske organizacije moraju do kraja ove godine da se reformišu i dozvole stranu konkurenciju na domaćem tlu – male i srednje privatne firme se "snalaze" na sivom tržištu novca. Prema procenama Centralne banke, na tom sivom tržištu novca – u "podzemnoj štedionici", kako kažu Kinezi – u opticaju je 118 milijardi dolara, odnosno šest odsto ukupne raspoložive kreditne mase.
Državne banke naplaćuju na svoje kredite kamatu od 5,58 odsto godišnje. Ali se na njihovu odluku – bila ona povoljna ili nepovoljna po korisnika – mora čekati mesecima. U većim gradovima, kao što su Šangaj ili Peking, "podzemna štedionica", odnosno polutajna mreža uličnih zalagaonica, naplaćuje zelenašku kamatu od 3,2 odsto do 4,7 odsto mesečno. Ali se zajam dobija odmah, takoreći na ruke.
Tako se razvija privatna privreda sa kineskim odlikama.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 02.10.2006.]
