Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pakao letećeg jahača
Voz bez točkova: superbrzi transrapid, koji teoretski može da razvije brzinu od 900 kilometara na sat, nemački je izvozni "šlager" TRAGOM VESTI
To nije dakako prva železnička nesreća u Nemačkoj, iako je najteža posle 1990. godine, ali jeste posebno bolna i – "istorijska".
Pakao koji je u petak "progutao" dvadeset i tri osobe (deset je, uz to, teško povređeno), dogodio se u "najsigurnijem prevoznom sredstvu", prestižnom, "paradnom proizvodu" i tehnologiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << budućnosti koja bi trebalo da bude novi nemački izvozni "šlager".
Zbog toga je, uz razumljivu žalost zbog tolikih žrtava, ovom nesrećom teško pogođen "nacionalni nerv". Predsednik republike Horst Keler izrazio je duboku potresenost, kancelarka Angela Merkel otkazala je sve termine u Berlinu i našla se na mestu nesreće u Donjoj Saksoniji, u neposrednoj blizini holandske granice.
Iako vidno pogođena, rekla je da je te večeri tuga zbog teške nesreće "u prvom planu", Merkelova nije zaboravila da naglasi kako je reč o "veoma sigurnoj tehnologiji", (govori se da je za nesreću – transrapid je pri brzini od oko dvesta kilometara udario u dresinu koja, inače, čisti deonicu – kriv "ljudski faktor"), od koje Nemačka očigledno, i uprkos svemu, neće dići ruke. To su, uostalom, nešto kasnije izričito potvrdili inženjeri iz transrapidovog razvojnog centra, koji broji 450 saradnika.
Šangajski transrapid
Savezni ministar saobraćaja Volfgang Tifenze je, na vest o nesreći, naprasno prekinuo posetu Kini: tamo je upravo razgovarao o (još jednoj) prodaji ove vrhunske tehnologije iza koje stoji konzorcijum moćnih nemačkih koncerna, Tisen – Krupa i Simensa.
Kina je, inače, jedina zemlja u kojoj je "voz bez točkova", i "leteći jahač" – drži ga i pokreće na jednoj šini snažno magnetno polje – u komercijalnoj upotrebi, na deonici dugoj trideset kilometara, od Šangaja do aerodroma, koju pređe za – osam minuta. Svi su izgledi da će uskoro početi izgradnja još jedne deonice slične dužine, takođe, u Šangaju, do mesta na kome će se 2010. održati svetska izložba Ekspo, koju Kinezi pripremaju sa naglašenim ambicijama. U planu je i povezivanje Šangaja sa gradom Handžou, što bi "letećem jahaču" na "stazi" od oko sto osamdeset kilometara pružilo prvu priliku da ozbiljnije pokaže svoje mogućnosti.
Deonica na kojoj se u petak pre podne dogodila teška nesreća, duga nešto manje od trideset i dva kilometra, služi samo za testiranje nemačkog tehnološkog čuda. Transrapid je na ovoj deonici, koja je, inače, kao eksperimentalna, u upotrebi od 1984, postigao dosad rekordnu brzinu od 450 kilometara na sat.
Tehnološki perfektan i skup
Teoretski, kažu njegovi projektanti, može sasvim lako da praktično i bukvalno leti – lebdi u snažnom magnetnom polju desetak milimetara iznad šine postavljene na stubovima četiri metra iznad zemlje – brzinom aviona, do 900 kilometara na sat!
Iako je, kažu, reč o tehnološki zaista perfektnom "izumu", transrapid je đavolski skup projekat zbog čega sa njegovom prodajom teško ide, iako su u to upregnuti svi, od koncerna koji ga prave, do kancelara: bivši šef vlade Gerhard Šreder je 2002, zajedno sa kineskim rukovodstvom, svečano pustio u saobraćaj šangajski transrapid, a tokom njegove posete bogatim Arapskim Emiratima i okolnim zemljama, magnetni voz je bio glavna tema i trgovačka ponuda u državnoj režiji.
Sami Nemci su imali više planova sa transrapidom (između ostalog i povezivanje Berlina sa Hamburgom na ovaj način) koji su pali u vodu zbog – paprene cene. Samo prva komercijalna deonica, koja će, po svemu sudeći, biti zaista izgrađena, od centra Minhena do aerodroma udaljenog tridesetak kilometara, odneće (najmanje) dve milijarde evra.
Nemcima je, međutim, tako nešto preko potrebno: teško je ubediti drugog da kupi nešto što nije u sopstvenoj zemlji u upotrebi.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 24.09.2006.]
