Izvor: Politika, 23.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hamburgeri, dolari i dinari
Da li je naša valuta precenjena ili potcenjena?
Da ne beše libanskog haosa, sasvim je moguće da bi i prošle nedelje glavna svetska tema bio opet kakav novi kineski rekord. Recimo, tamošnjeg privrednog rasta koji je u drugom ovogodišnjem tromesečju dostigao 11,3 odsto, najviše još od 1994, ili junskog spoljnotrgovinskog suficita od 14,5 milijardi dolara uz čiju je pomoć Kina baš ovih dana postala svetski rekorder i po razmerama deviznih rezervi koje su upravo dostigle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – 941 milijardu dolara.
Nasuprot svemu tome, kineska valuta je ostala prilično slabašna. U petak se, recimo, jedan dolar kupovao za 7,9845 juana, što je za kinesku valutu predstavljalo rekord koji je, međutim, za Amerikance bio daleko od očekivanja, naročito uzimajući u obzir procenu po kojoj je njihov nesnosni manjak u trgovini umnogome i nastao zbog kineskog preterivanja u izvozu jevtine robe koja je opet vazda bila bagatelna zato što vrednost juana beše ispod svake kritike... Kada su u ubeđivanju Kineza u neophodnost revalvacije nacionalne valuta koja je čitavu deceniju stajala u odnosu 8,28 juana za dolar ispucali druge argumente, Ameri su u priču, najposle, morali da uključe – hamburgere.
"Big mek" indeks
Hamburgere su, kao što im i samo ime govori, u (novi) svet iz Hamburga doneli Nemci, ali vredi naglasiti da su ih tek Amerikanci, predvođeni Ričardom i Morisom Mekdonaldsom koji su se prvi dosetili da ih peku, podgrevaju infracrvenim lampama i tek onda prodaju na veliko, učinili – globalnim fenomenom. Neko bi, doduše, ovde mogao da priupita: a kakve li sad pa veze imaju pljeskavice s valutnim kursevima? O, imaju, i te kakve!
Pre, otprilike, dva meseca britanski "Ekonomist" je proslavio neobičan jubilej: dve decenije takozvanog "Big mek" indeksa. Taj indeks je smišljen u želji da se na popularan način objasne odnosi među različitim svetskim valutama. "Big mek" je uzet za merilo iz prostog razloga što je predstavljao jedan standardizovan proizvod koji se prodavao u više od 100 zemalja sveta! Takav, uvek isti proizvod je, po logici stvari, u svim tim različitim zemljama morao bar približno da košta, međutim, daleko od toga!
U SAD se, recimo ovih dana, jedan "big mek" prodaje za 3,10 dolara. U Kini se, pak, prodaje za samo 10,5 juana, odnosno 1,31 dolar, pa se prema jednoj računici koja, razume se, ne može uzeti u obzir razlike u nivoima opšteg i pojedinačnog standarda u dve zemlje, može zaključiti kako bi jedan dolar u Kini morao da vredi 3,39 a ne osam juana, odnosno, da je kineski novac slabiji no što treba za – 58 procenata!
Na suprotnom kraju od Kine našle su se zemlje čije su valute precenjene. Prva je Norveška jer u njoj "big mek" košta čak 7,05 dolara, ili najskuplje na svetu (106 odsto skuplje nego u SAD). Drugi je Island sa 6,37, a treća Švajcarska sa 5,21 dolarom, cenom za 68 procenata većom od američke, za koliko se i smatra da je franak precenjen u odnosu na dolar. U jevtinoći, opet, posle Kine prednjači Makao gde "big mek" košta 1,39 dolara. Slede Malezija (1,52), Hongkong (1,55), Tajland (1,56 dolara) i još neki. A gde smo mi?
Srpska pljeskavica
Ovo je pitanje sigurno dobilo na značaju posle svih onih skorašnjih rasprava koje su se rasplamsale onda kada se uočilo da se doskoro za jedan evro ovde moralo plaćati, recimo, oko 88 a odnedavno ne više do 85 dinara, posle čega su izvoznici, kojima ni pre toga ruže nisu baš cvetale, stali da jadikuju, a čelnici Narodne banke da objašnjavaju kako je veliki priliv deviza a ne (ne daj bože) kakva njihova sprega s moćnim uvoznicima, ovdašnjom ubedljivo dominantnom privredničkom felom, razlog za to što je nacionalna valuta u poslednje vreme, bar naizgled, napupela od zdravlja...
Učesnicima u toj debati je, međutim, hamburgerska nauka lako mogla da ukaže na podatak da jedan "big mek" u Mekdonaldsu na beogradskim Terazijama košta 165 dinara ili, kako su nam sračunali u obližnjoj manjačnici "Pirana", oko 2,45 dolara, po trenutnom kursu. Te da otprilike toliko (2,44 dolara) jedna takva pljeskavica, recimo, košta u Australiji čiji se dolar, po ovom indeksu, smatra potcenjenim. I to za čak 21 odsto!
Verujemo da bi se svako ko se seća da je, recimo, pre tri godine jedan "big mek" ovde (u Srbiji) koštao oko 1,9 dolara ili ko bi stao sad da neumesno poredi australijske sa ovdašnjim prinadležnostima, s rečenim teško ikada mogao složiti. Teško da bi se, možda, i mnogi drugi mogli složiti sa ovakvim uprošćavanjem stvari, ali je fakat da je "big mek" indeks, tokom dve decenije postojanja, uprkos svim silnim kritičarima uspeo da dokaže svoju opravdanost, pa i tačnost. Ako ne na kraći, ono svakako na duži rok. Nedvosmisleno se, recimo, potvrdilo da su valute za koje je indeks pokazivao da su precenjene kasnije obavezno slabile, baš kao što su i one koje su bile potcenjene – jačale.
Stoga bi se sa izvesnom dozom sigurnosti dalo očekivati da će juan jednom morati da osnaži neuporedivo više no što su kineske monetarne vlasti – zbog očuvanja izvozne ekspanzije a to znači i rasta domaće proizvodnje koji onda omogućava otvaranje novih radnih mesta – u ovom času voljne da dopuste. Ne bi li se, onda, to isto, po logici stvari, jednom moglo očekivati i od našeg dinara? Pa naravno! Ne bi, štaviše, u tome bilo ma čega naopakog, budući da su već danas
dobre strane jake nacionalne monete u stanju da uoče mnogi naši građani. Ne samo turisti koji baš ovih dana kreću u inostranu Crnu Goru, već i oni koji su se neoprezno zadužili pa sada svakog meseca kreditne rate preračunavaju iz stranih u domaću valutu. A to smo, valjda, svi mi!
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 23.07.2006.]
