Izvor: Politika, 18.Sep.2012, 12:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demoni prošlosti
Tri decenije masakra Palestinaca u bejrutskim logorima Sabra i Šatila
Septembar 2012. označava 30. godišnjicu najmorbidnijeg trenutka šest decenija dugog arapsko-izraelskog konflikta – masakra Palestinaca u izbegličkim logorima Sabra i Šatila u Bejrutu.
Počinioci ovog monstruoznog trodnevnog pira započetog 16. septembra, u kome je po relevantnoj proceni ubijeno 1.700 muškaraca, žena i dece, davno su identifikovani. Naručioci nikada nisu privedeni pravdi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Veliki deo leta 1982. proveo sam u Libanu tokom izraelske invazije i opsade zapadnog, pretežno muslimanskog, Bejruta gde su se nalazili Palestinci predvođeni Jaserom Arafatom.
Kroz izbegličke logore Sabra i Šatila tada sam jednom prošao, no 14. avgusta poslao sam poslednji tekst i vratio se za Beograd. I danas žalim što nisam bio na licu mesta, mada prilikom prvog kasnijeg dolaska u Bejrut nisam propustio da ponovo prođem prašnjavim prolazima dva logora čija su imena ušla u istoriju zločina.
Kao povod masakru upotrebljeno je ubistvo 14. septembra libanskog predsednika Bašara Džemaila, lidera hrišćanske desničarske formacije Libanske snage, izabranog pod pritiskom Izraela mesec dana ranije.
Iako je odgovornost za ubistvo prihvatila jedna prosirijska grupa, optuženi su Palestinci. Na scenu tada stupa proizraelska hrišćanska milicija Falange, Kataeb na arapskom.
Oko 320 falangista na tridesetak kamiona upalo je u logore u četvrtak oko šest popodne. Četiri kolone krvožednih osvetnika kojiprihvataju tvrđenje Izraelaca da se po logorima skriva 2.000 palestinskih „terorista”.
Sistematske likvidacije bez obzira na godine i pol. Silovanja. Krvava svetkovina zalivana arakom. Potom su stigli buldožeri. Prvo jutro donelo je miris paljevine i krvi. Tako 36 sati, do subote ujutru.
Svet je bio šokiran kada su u etar otišle slike iskasapljenih tela, mrtve dece koja su ležala kraj ubijenih majki.
Izraelska armija, koja je zapadni Bejrut držala pod opsadom, nije učinila ništa da spreči masakr. Štaviše, kontrolisala je ulaze u logore a tokom noći je svetlećim fosfornim raketama falangistima omogućavala da detaljno obave misiju osvete.
Izrael je, istina, formirao posebnu Kahanovu komisiju koja je 1983. utvrdila ličnu, ali ne i direktnu odgovornost tadašnjeg ministra odbrane Arijela Šarona i preporučila da napusti vladu, što je on i učinio. Mada se brzo vratio u vladu čiji će kasnije postati i premijer.
Kada sam poslednji put prošao preko vijadukta sa koga se otvara pogled na Sabru, to više nije bio logor kakav sam pamtio. Iako palestinskih izbeglica još ima, strani radnici i libanski šiiti učinili su da izgleda kao tipično siromašno predgrađe koje više ne asocira na događaj od pre 30 godina.
Onih koji su izbegli pravdi takođe više nema – Eli Hobeika, koji je predvodio falangiste, ubijen je prošle godine, tadašnji izraelski premijer Menahem Begin je umro, a Šaron je u dubokoj komi još od 2006.
Ali, svet ne želi da zaboravi Sabru i Šatilu kao simbole velike nepravde, kao „memorijal kriminalcima koji su izbegli odgovornost”, kako piše moj stari bejrutski kolega Robert Fisk, dopisnik „Indipendenta” sa Bliskog istoka.„Dok su predsednici i premijeri stali u red na Menhetnu da bi ožalili mrtve međunarodnih zločina protiv čovečnosti u Svetskom trgovinskom centru 2001, ni jedan zapadni lider nije se usudio da poseti vlažne i uprljane masovne grobove Sabre i Šatileprekrivene senkom nešto sparušenih stabala i izbledelih fotografija mrtvih. Niti se, neka bude rečeno, za 30 godina ijedan arapski lider usudio da poseti poslednji dom najmanje 600 od 1.700 žrtava… Ko bi od njih da uvredi Izraelce ili Amerikance?”
Boško Jakšić
objavljeno: 18.09.2012.
