Izvor: Blic, 31.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim za reprezentaciju
Živim za reprezentaciju
BEOGRAD - Interes jugoslovenske reprezentacije uvek mora da bude ispred klupskih i ličnih interesa - ideja je vodilja Dušana Ivkovića, jednog od najtrofejnijih i najharizmatičnijih košarkaških trenera u Evropi, koja ga ne napušta ni danas. Od 1976. godine, kada je Duda prvi put samostalno vodio jednu našu nacionalnu selekciju i u međuvremenu sa plavima osvojio sedam zlata i dva srebra na najvećim svetskim takmičenjima, njegova ljubav i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osećaj neraskidive veze sa reprezentacijom konstantno se uvećavaju. Umesto možda očekivanog 'zamora materijala', od Dude se mogu čuti samo nove ideje, ispostavljalo se često - vizionarski pogledi. Zbog funkcije predsednika Udruženja košarkaških trenera Jugoslavije koju volonterski obavlja i odgovornosti koju donosi uloga prvog čoveka struke, Ivković razgovor o košarci obično počinje od aktuelnih problema… Šta se to dešava sa našim mladim igračima koji u kadetskoj konkurenciji već nekoliko godina unazad osvajaju šampionske titule, a potom brzo gube korak za svojim vršnjacima?
- Ne možemo da kažemo da smo se promenili kao ljudi, da smo izgubili pobednički mentalitet, duh ili ponos, ali se moramo suočiti sa realnim stvarima. To je jedna ozbiljna socijalno-psihološka i pedagoška tema. Kadeti su bili prvaci Evrope, a posle šest meseci ti isti momci nisu uspeli da se kvalifikuju na juniorsko prvenstvo Evrope. Bio sam jedanput na trenerskom kampu u Bečeju i, iskreno, nije mi se dopalo kako se radi sa tim igračima. To sam rekao Varajiću i Bogosavljevu, jer znam kako ti isti momci rade u svojim klubovima. Jednostavno, nemamo dovoljno kvalitetnih trenera, specijalista koji će da rade sa mlađim reprezentativnim kategorijama. U fazi sazrevanja igrači ne gledaju boje kluba, oni posmatraju ličnost trenera koji ih uče kako da se ponašaju. Vrhunac svega bi trebalo da bude reprezentacija gde će igrači dobiti određenu glazuru, internacionalno iskustvo, dodatni motiv preko leta kada su klubovi na raspustu.
Ipak, nije sve tako crno…
- Moja je želja, za koju ne bih voleo da se pretvori u pusti san, da na Evropskom prvenstvu u sledećem ciklusu imamo makar 50 odsto igrača iz naše lige. Evo, Vujanić se već dokazao na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, na redu su Nenad Krstić, Darko Miličić… Naša seniorska reprezentacija igra jako dobro, a igrači koji nose najveću odgovornost pokazuju apsolutni patriotizam i sjajno rade. Odlično su i stručno vođeni, a velike zasluge pripadaju Svetislavu Pešiću i njegovim saradnicima. Međutim, hteo bih, čak i ljude iz KSJ, da podsetim na jednu činjenicu: ti igrači nisu školovani u Jugoslaviji i to niko ne može da ospori. Dušan Ivković se vraća na period od 1997. do 1999. godine kada je vodio pravi košarkaški rat sa predstavnicima Košarkaške federacije Grčke ne bi li omogućio koloniji Jugo-Grka da se opredele za koju će reprezentaciju igrati.
- Smem li da postavim pitanje: šta bi se desilo sa reprezentacijom da svojevremeno nisam poveo razgovore sa Tarlaćem, Vukčevićem, Gurovićem, Stojakovićem, Jarićem i njihovim roditeljima? Ne zaboravite da su naši klubovi 'rasprodali' te igrače, dok je Savez uzimao određenu taksu za odlazak tih mladića u inostranstvo. Dobro je poznato da je Crvena zvezda za Predraga Stojakovića uzela 800.000 nemačkih maraka. Možda su klubovi bili pritisnuti finansijskim problemima, ali su se opet olako odrekli plejade vrhunskih talenata. Zato Peđa Stojaković odmor ne provodi u Beogradu, već u Solunu gde je odrastao. Opet, ti igrači su se i pored velikih pritisaka od strane grčke federacije opredelili za jugoslovensku reprezentaciju. Ja sam bio napadnut u stilu: 'šta bi to Jugosloveni hteli, da njihovi igrači koji su zauzimali mesto Grcima u domaćem šampionatu sada igraju za jugoslovensku reprezentaciju'. Grci su hteli da promovišu pre svih Tarlaća, Gurovića i Stojakovića, ali nam je u korist išao stav Sindikata grčkih igrača, sa Fasulasom na čelu, koji su ozbiljno saopštili da 'ukoliko neki košarkaš koji nije Grk zaigra za nacionalni tim, na domaće igrače ne računajte'. Očigledno, pojedine stvari neko želi da zaboravi, ali meni je drago da sam, zajedno sa generalnim sekretarom Zoranom Radovićem, uspeo to da uradim. Jugoslovensko košarkaško blago pokušali su da 'otmu' i Rusi. Zašto je Dušan Ivković rekao 'njet'?
- I pored čvrstog stava sadašnjeg selektora Eleviča da Rusiji nisu potrebni strani treneri i igrači, meni je ponuđeno mesto selektora. Rekao sam im kratko: 'Gospodo, ja mogu da vodim samo jugoslovensku reprezentaciju.' Znači, ponovo biste se prihvatili posla u stručnom štabu plavih? - Uz reprezentaciju Jugoslavije ću uvek biti onoliko koliko se to traži od mene. Dok god bude bila potrebna moja pomoć. Grdno se varaju svi koji misle da ću se distancirati od aktuelnih stvari koje se tiču izbora novog selektora. Moj život i moje emocije su vezani isključivo za reprezentaciju i jugoslovensku košarku. Možda neko ima bolje ideje od mene, ali ako one nisu u interesu naše košarke, to neće proći tako lako. Međutim, ne očekujte da ću reći kako mislim da je ovaj ili onaj trener idealno rešenje za reprezentaciju. U takve diskusije ne ulazim. Svoje mišljenje mogu da iznesem na sastancima određenih tela i komisija koje su zadužene za predlog i izbor selektora. Dakle, neću da iskačem preko novina, nije to moj manir. Smatrate li da je jugoslovenskoj reprezentaciji neophodan selektor sa profesionalnim ugovorom u KSJ?
- Pre dve godine naša ideja je bila da angažujemo selektora za četvorogodišnji ciklus. Želeli smo da to bude trener profesionalac, kao u većini evropskih zemalja, a ako to nismo u mogućnosti, onda da potražimo neko drugo kvalitetno rešenje, kao što je to bio slučaj sa Pešićem. Žao mi je što Pešić nije ostao do kraja, pojavio se problem Barselone… U vreme dok sam radio sa kumom Željkom Obradovićem, za koga i danas mislim da je najbolji trener u Evropi, sami smo diktirali svoje ugovore. Insistirali smo na klauzuli po kojoj nam se omogućava nesmetan rad sa reprezentacijom u vreme vantakmičarske sezone. Klubovi u kojima smo radili za vreme embarga plaćali su čak i troškove priprema reprezentacije van granica naše zemlje. D. J. BUŽIĆ Ruske trenere je davno pregazilo vreme
Ivković, Belov, Jerjomin, pa velika praznina u košarkaškoj struci u Rusiji. Brojni legendarni asovi 'zbornaje' nisu ostavili dublji trenerski trag. - Ruski treneri, baš kao što su to bili njihovi slavni pesnici, šarmeri i emotivci, ne odriču se lako lepršavosti. I dalje ljubomorno rade na tome da njihove ekipe postižu po 100 poena, a da pri tom ne pridaju poseban značaj odbrani. A postalo je očigledno da ono što se igra rukama i čime se gađa ta horizontalna okrugla meta, prečnika 45 cm, lako može da se spreči. Nisu hteli da se prilagode dešavanjima u svetu, što je u Indijanapolisu rezultiralo desetim mestom ruske reprezentacije - objašnjava Dušan Ivković, trener moskovskog CSKA. Besplatno za plave
- Setio sam se nedavno dijaloga sa gospodinom Radomirom Šaperom, mojim velikim prijateljem, razgovora sa čovekom od koga sam mnogo naučio o jugoslovenskoj košarci. On mi je jednom rekao: 'Dudo, ti si budala!' Naravno, imao je pravo da mi se obrati na taj način jer je on ličnost koju izuzetno respektujem. Hteo je da kaže: 'poslovi koji nose odgovornost ne rade se volonterski'. Za sve vreme svog selektorskog staža nikada nisam naplaćivao rad u reprezentaciji. Možda ja odskačem iz nekih sistema, ali ne kajem se. Kako sam mogao da naplaćujem reprezentaciji, i to još u vreme teške finansijske situacije - pita se Ivković.
