Izvor: Sportski Žurnal, 26.Mar.2011, 02:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PLANETA ATLETIKA: Putopisi iz Kenije
PIŠE: Olivera Jevtić
Odlazak u Keniju prava je mala avantura. Moraš da budeš koncentrisan, spreman da reaguješ u svakoj situaciji i neprilici.
Posle 15 godina bavljenja atletikom bila sam u velikoj krizi, pa sam krajem februara 2006. godine otišla sa trenerom Slavkom Kuzmanovićem u Keniju. Navaljivala sam da idem u Eldoret, gde je živela i trenirala jedna od najboljih maratonki sveta u to vreme Tegla Larupe. Slavko se otimao, ali me je ipak pratio.
Došli smo do cilja i u Geteborgu na Prvenstvu Evrope u maratonu, osvojila sam srebro, prvu medalju za samostalnu državu Srbiju i ostvarila za sebe i Slavka nacionalno priznanje, kako kažu – sportsku penziju.
Išla sam u Keniju i 2007. godine i kada sam se vratila pobedila sam na Beogradskom maratonu.
Godinu dana kasnije tek sam započela pripreme (10 dana) opet u Eldoretu, ali bilo je vreme izbora, izbili su sukobi, pretvorili se u pravi plemenski rat. Evakucija mene i trenera kao i još nekoliko atletičara bila je dramatična, angažovano je i Ministarstvo unutrašnjih poslova sa Vukom Jeremićem. Ali da nismo imali novca kod sebe u kešu, ko zna gde bismo završili, ovako smo opet onim malim aviončićem otišli na stari zapušteni aerodrom „Vilson“ gde nas je čekao ambasador Mraz pa pravo na glavni aerodrom Kenijato. Prvim avionom sam napustila Keniju i sletela bezbedno u Tanzaniju.
I posle toga trebalo mi je tri godine da ponovo ubedim trenera i ASS da mi omoguće i organizuju pripreme u Keniji, ali, sada u Itenu koji je 450 km od glavnog grada Najrobija, a oko 30 km od Eldoreta. Bila sam nepoverljiva prema organizaciji priprema, radio ih je ovoga puta Savez, a ne moj menadžer iz Italije Federiko Roža. Nisam išla na sever ili zapad, London ili Frankfurt, već direktno za Afriku preko Istanbula. Ovog puta sa mnom pored trenera krenuli su moji klupski drugovi iz reprezentacije Mirko Petrović i Nemanja Cerovac. Iznenadila sam se u Itenu je bilo mnogo belaca, naročito u našem kampu: britanska reprezentacija, Španci, Italijani, Nemci, Amerikanci, Litvanci, Rusi… svi imaju svoje programe i planove. Nema prepisivanja, svako radi svoj trening, zna zašto je došao i zašta se sprema. I odmah proradi adrenalin. Kampove u Keniji drže tri atletičarke. Lorna Kiplagat radi isključivo sa Evropljanima dok Silvija i Loran Kibet imaju mešovite kampove nešto skromnijih smeštaja. Kenija im je omogućila da kompletna turistička ponuda ide preko njih.
Kažu da ne postoji kenijska škola trčanja, tamo rade treneri iz Evrope, Amerike... Slavko kaže da je te deonice i fartleke radio još pre 40 godina. Ali oni imaju staze, terene, visinu, odgovarajuću temperaturu u odrećenom periodu godine decembar – mart. Imaju i veliku koncentraciju kvaliteta.
Ja sam posle šestog mesta u maratonu na Evropskom prvenstvu u Barceloni izgubila pet kilograma telesne težine. Bila sam uplašena od maratonskog trčanja i treninga. U Keniji sam se ponovo pokrenula, uzela nešto od grupe poznatog Italijanskog menadžera Demadonija, nešto od svetske rekorderke u polumaratonu Meri Kejtane, kada su u pitanju duga trčanja, a trening na stazi od Vivijan Kibet druge na SP u Brelniju (14:30 na 5. 000 metara), a kada je kros u pitanju od Loran Kibet koja je bila prvak Evrope u krosu sa Holandskim državljanstvom.
Teško da glavni trening, onaj kompletan (tempo, brzinska izdržljivost, deonice, ili duga trčanja) mogu da se rade svaki četvrti dan, neko radi svaki drugi dan, a mi smo radili svaki treći dan i to je izgleda najsigurniji sistem, sve zavisi za šta se spremate i kada imate trku, odnosno na kom ste nivou pripremljenosti. Ubiće me Slavko što sam se ovako raspričala o treningu, ali sve se zna samo se nekada treba ipak podsetiti onoga što već znamo. Meni je Kenija najbolji podsetnik.
Mislim da je i moj trener prihvatio ovu novu Keniju, trenira se tridesetak kilometara u prečniku od Itena na 2.400 metara nadmorske visine, može se trčati i na većim nadmorskim visinama, ali nije preporučljivo, zbog životinja koje su prave zveri. Tu caruju leopardi, dok su lavovi nešto niže, oni vole da im je toplo kad lenčare.
Vratićemo se tamo ponovo jer sada imamo sistem kako se spremiti za najveća međunarodna takmičenja. Moj povratak u Keniju biće već ove godine, jer sam u Užicu ostala bez atletske staze, svlačionice, klupskih prostorija zbog rekonstrukcije stadiona, a pitanje je kada će biti sve vraćeno na svoje mesto i da li će biti vraćeno. Možda za neke nove generacije, ali ja nemam vremena da to čekam...
Nastavak na Sportski Žurnal...
