Izvor: Politika, 06.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Crvenkape" sa bacačima
Akademik Ljubomir Simović (72) već pola veka gradi poseban stil izražavanja kroz svoju poeziju, drame, eseje, pisma, razgovore, besede... Njegova dela imaju istu poruku: razbijaju laži, zablude i nedodirljive stavove.
Simović to čini od prve knjige pesama "Slovenske elegije", kao i u "Uoči trećih petlova", "Istočnice", "Hleb i so", "Učenje u mraku", "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović"...
Ne robuje zauzetom stavu ako nova saznanja daju drugu sliku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << događaja. Njegov lični primer za promenu mišljenja o načinu poruke je njegova drama "Boj na Kosovu". Napisao ju je 1988, a koncentrat od nje je napravio, nizom promena, petnaest godina kasnije. A sad ga pitamo:
Kako doživljavate ovu svetsku priču po kojoj bi Kosovo trebalo da dobije nezavisnost?
Pitanje je previše komplikovano za jedan ovakav razgovor. Trebalo bi da odbacite sva pitanja koja ste pripremili, pa da razgovaramo samo o tome i da opet ne kažemo sve. Ali, ograničimo se na ono najbitnije. Nezavisnost Kosova vidim kao krupan korak ka stvaranju velike Albanije. Oni koji misle da se proglašavanjem nezavisnosti Kosova rešava neki problem i da se tako stabilizuje ceo region, očigledno nisu u pravu, jer posle Kosova na red dolaze Epir i delovi Makedonije, Crne Gore, juga Srbije. Ne verujem da to i posledice svega toga velike sile ne vide. Ali ne znam kakva je njihova računica, ne znam koliko su daleko otišle u analizama svih varijanti i kako će izgledati završnica te šahovske partije. Plašim se velike i sve veće nestabilnosti. I pitam se kako Srbija iz svega toga da izađe sa što manje štete.
Mislite li da su nas političari uvek lagali o Kosovu? Šta, na kraju, možemo da očekujemo?
Neko prirodno, pravedno i ostvarljivo rešenje moglo je da se traži samo u direktnom i otvorenom razgovoru s kosovskim Albancima. Pošto smo sve prilike za razgovor s njima propustili sada moramo da razgovaramo s Amerikancima, Nemcima, Francuzima, Fincima, Holanđanima... I onda smo se dosetili da u taj razgovor, kao svoje džokere, uključimo Kineze i Ruse, računajući da će oni, imajući u vidu svoje probleme s Tajvanom i Čečenijom, imati interesa da nas podrže u našem problemu s Kosovom.
Na šta Vas to podseća?
Slušajući, ovih dana, kako naši čelnici od Rusa traže da Zapadu kaže "njet!" i kako i sami, svesni neubedljivosti svoga mlakoga "ne", i sami govore ruski "njet(!)" setio sam se kako je, u jednoj drugoj prilici, jedan od vrlo visokih funkcionera JUL-a, na isti način, grmeći "njet!" prozivao Ruse i pretio Zapadu. Sve to izgleda neukusno. Mi tražimo pomoć od Rusa, a pri tome sami nismo uradili ništa. Ništa praktično, ništa realno. Sve mi to liči na onaj vic u kome neki čovek moli Boga da dobije premiju na lutriji, a Bog mu kaže: "Pomoći ću ti, ali i ti uradi nešto: kupi loz!" Ni nama nije palo na pamet da kupimo "loz", to jest da formiramo vladu.
Kako sve to doživljavate?
Sada prisustvujemo političkoj olimpijadi na kojoj prvoplasirani izbegava da se popne na pobedničko postolje, jer na tom postolju duva opasan vetar i dele se vrući krompiri. Drugoplasirani na postolje ne može da se popne bez tuđe pomoći i podrške, a trećeplasirani zahteva da mu se oko vrata okači zlatna medalja i da na tom postolju ostane doživotno... I dok oni tako gledaju ko će koga čime uceniti i ko će kome u čemu popustiti, Kosovo ne da klizi, nego sve brže juri – i ka nezavisnosti, i ka velikoj Albaniji.
Vaše najranije detinjstvo je obeležio Drugi svetski rat, što znači da ste od malih nogu posredno suočeni s istorijom. To suočavanje je nastavljeno i kulminiralo je, na neki način, u Miloševićevo vreme. Vi ste se njegovom režimu od samog početka suprotstavljali...
Pisao sam i govorio valjda o svemu što se tokom tih Miloševićevih godina i ratova događalo. Moram da napomenem da to nisu bili samo Miloševićevi ratovi, nego i Tuđmanovi, i Izetbegovićevi, i ko zna čiji još. To što sam pisao odmah sam i objavljivao. Tako se stvorila jedna kontinuirana hronika, složena u knjige: "Galop na puževima" i "Novi galop na puževima". Te knjige, veoma iscrpno, obuhvataju događaje od 14. aprila 1987. do 26. septembra 1999.
Potom ste o vremenu kad je Nato bombardovao Srbiju objavili dnevnik pod naslovom "Guske u magli". A posle 5. oktobra?
Pratio sam i događaje posle 5. oktobra. Knjiga koja govori o tom vremenu "Obećana zemlja" izašla je iz štampe pre nekoliko dana.
Koju poruku smo dobili 12. marta 2003. kada je ubijen Zoran Đinđić?
Poruke su nam upućivane još pre 12. marta, pre ubistva ZoranaĐinđića. Naročito je bila jasna ona poruka izražena oružanom pobunom Jedinice za specijalne operacije. Ali su ta poruka i ta pretnja zabašurene. Kad su pripadnici Jedinice za specijalne operacije blokirali autoput, u uniformama, s oklopnim vozilima, bacačima i mitraljezima, kazali su nam: to je štrajk! Kao što zdravstveni radnici, bolničari i medicinske sestre, štrajkuju u svojim belim bolničkim mantilima, tako i pripadnici JSO štrajkuju u svojim uniformama, koje nisu ništa drugo do njihova radna odela.
Šta se dogodilo sledeći tu logiku?
Oklopna vozila smo mogli da tretiramo kao traktore, a bacače i mitraljeze kao poljoprivredne alatke. Jednom rečju, "crvene beretke" su nam predstavljene kao "crvenkape". A te "crvenkape" su napravile masakr na Ibarskoj magistrali, ubile su Ivana Stambolića, ubile Zorana Đinđića, ugrozile ustavni poredak zemlje. Poruka nam je bila na vreme poslata, ali mi nismo hteli da je primimo. Mislim da je vrlo indikativno što je sud koji danas sudi Đinđićevim ubicama odbio predloge Srđe Popovića, čiji je cilj bio da se otkrije politička pozadina Đinđićevog ubistva. Odbijajući te predloge još jednom smo odbili da se suočimo s istinom. I ko zna kako ćemo to izbegavanje platiti.
Bili ste i urednik Radio-Beograda. Šta mislite o novinarima nekad i sad?
Ta profesija je nekad bila veoma neizvesna: bila je dovoljna jedna neoprezno napisana reč, pa da se ostane bez posla. Danas je novinarski tekst na mnogo većoj ceni: zbog onoga što ste napisali mogu i da vas ubiju. Sudeći po tome, novinarstvo je veoma cenjena profesija: ono što pišete čitaju s najvećom pažnjom i na to reaguju najozbiljnijim i najubitačnijim sredstvima... Karakteristično je to što nijedan ubica nekog novinara nije ni otkriven, a kamoli osuđen. Još je strašnije što nijedan naručilac tih ubistava takođe nije otkriven. Strašno je što se svi ti krugovi otvaraju i zatvaraju u mraku.
U ovoj rubrici je običaj da se razgovara i o nekim ličnijim i lakšim temama, o sportu, na primer. Da zbog politike ne zaboravimo život. Iako je teško s ovako komplikovanih društvenih tema da se pređe na one laganije, da ipak pokušamo... Recimo, koji je Vaš sport?
Moglo bi se reći da sam odrastao u sportskoj porodici. Moj stric Radiša, poznat kao Mečak, upamćen je kao jedan od najboljih užičkih fudbalera. Bio je sjajan half. Moj otac je pre Drugog svetskog rata bio fudbalski sudija i jedan od funkcionera Sportskog kluba Građanski. Zahvaljujući tome imao sam privilegiju da se, samo što sam prohodao, sedeći na lopti, pre početka utakmice slikam s fudbalerima domaćeg tima. To je moj jedini izlazak na fudbalski teren...
Koji sport je Vaš?
Otkad znam za sebe, moj sport je pešačenje. U tome sam najdosledniji i najistrajniji. Svuda idem peške, svaki dan pređem nekoliko kilometara. A pešačenje je u tesnoj vezi i s poslom kojim se bavim – pisanjem. Mnoge probleme, koje ne rešim za pisaćim stolom rešavam u dugim i brzim šetnjama pored Save i Dunava.
Profesor klasične filozofije Miloš Đurić se zalagao za takmičenje pisaca po uzoru na Stare Grke kada su se na olimpijadama takmičili i dramski pisci i pesnici. Da li su takva takmičenja moguća i danas?
Kod nas postoje takmičenja u recitovanju i govorništvu. Na pozorišnim festivalima takmiče se predstave, na Sterijinom pozorju se proglašava najbolji domaći dramski tekst... Ne znam koliko to doprinosi razvoju i popularizaciji ovih umetnosti. Bilo bi mi teško da zamislim kako se takmiče Rilke i Valeri, Eliot i Ezra Paund, Ivan V. Lalić i Bora Radović...
[objavljeno: ]
