Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Jun.2016, 11:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Politizacija masakra
Krvoproliće u Orlandu, sa više od stotinu mrtvih i ranjenih, ispunilo je Ameriku tugom i gnevom. Ali i izrazima solidarnosti iz sveta kakvi joj, tako zdušno, nisu pristigli još od 11. septembra 2001. kada se, povodom terorističkih udara otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, orila prigodna poruka pariskog Monda “Svi smo mi Amerikanci”.
Izostaje, međutim, ondašnje jedinstveno zbijanje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << redova. Globalne ocene su znatno jedinstvenije od lokalnog političkog reagovanja na krvoproliće u noći latino muzike i plesa u gej klubu.
Ispostavila se nova norma, da uprkos tragediji Amerikanci ostaju podeljeni, konstatuje i Vašington post. Na videlo su opet izbili raskoli u nacionalnoj duši, pri čemu novinarka tog lista izdvaja tri – oko prava homoseksualaca, kontrole ličnog naoružavanja i borbe protiv terorizma. Dodao bih još tri: produženu polarizaciju, pa i paralizaciju u odlučivanju o pojedinim sistemskim prioritetima, pojačane sumnje u podobnost favorita za izbor šefa Bele kuće, kao i preganjanja oko mesta Amerike u svetu i sveta u njoj.
Mi treba da odlučimo želimo li da nam zemlja bude ovakva, a ako ne učinimo ništa znači da nam ovakva odgovara – poručio je predsednik Barak Obama, apelujući da se bar donekle sputa masovno i masivno naoružavanje građana. Ali, ovakva njegova opaska mogla bi da se doživi i kao još jedan poziv za preispitivanje ukupnih odnosa u državi.
Amerikanci jesu skloni preispitivanjima, ali se ono baš oko oružja zavrti u začaranom krugu. Poseduju više revolvera i pušaka (gotovo jedna cev po stanovniku) nego ijedna druga nacija, od lokalne pucnjave ginu znatno češće nego savremenici bilo gde na Zapadu, pa i drugde, a ipak se sve više naoružavaju. Ujedno, imaju rekordno veliki vojni budžet, jedina su supersila, sa snagama raspoređenim po frontovima i bazama širom planete, ali se istrajno oštro glože ne samo oko dometa te moći nego i oko stepena unutrašnje bezbednosti, uprkos okolnosti da imaju najrazvijeniju obaveštajnu mrežu.
Ishode takvih preplitanja nedavno je sažeo kolumnista Njujork tajmsa evidencijom da je u poslednje četiri godine od ručnog vatrenog oružja u Americi poginulo više ljudi (jedna žrtva svakih 16 minuta) nego ukupno njenih vojnika na ratištima Koreje, Vijetnama, Avganistana i Iraka. A da se i dalje do pucaljki dolazi tako lako da ga je, za desetak godina, u SAD legalno pribavilo i više od 2.000 osoba sa FBI liste osumnjičenih za povezanost s terorističkim organizacijama.
Za mnoge nepojmljivo, tamošnji oružani lobi, podupirući se i ustavnim amandmanom, istrajno tvrdi da bi krvoprolića bilo manje kad bi oružja bilo još više. U svetu je dokazano obrnuto: nagomilavanje arsenala (često baš američke proizvodnje) bitno je doprinosilo ratovima, kriminalnom podrivanju ustrojstava, usponu terorizma i svakom drugom nasilju prema drugima i drugačijima.
Dok je ovaj tekst išao u štampu istraga se još baktala odmeravanjima svih tih elemenata u slučaju Omara Matina (29) avganistanskog pedigrea, homofobičnog tipa, navodno povezanog s ciljevima takozvane Islamske države. Prilično izvesno je, međutim, da se masakr znatno brže politizuje nego što može da se rasvetljava i da bi čak mogao da postane bitan faktor u izborima za Obaminog naslednika na čelu SAD.
Na tu kartu promptno je zaigrao republikanski kandidat Donald Tramp. Okolnost da je krvoproliće u Orlandu počinio musliman protumačio je kao potvrdu opravdanosti svoje teze da prema pripadnicima islamske vere treba primeniti vanredne mere predostrožnosti. A povodom masakra takođe se nije libio ni da Obami insinuira nedefinisanu konspirativnost, kao ni da zatraži ostavku i šefa države i demokratske kandidatkinje Hilari Klinton zato što “izbegavaju da stvari nazivaju pravim imenima”, za kakve smatra nazive “radikalni islam” i “islamski ekstremizam”. Prozvani mahom govore o aktu terora i mržnje, procenjujući da bi direktno povezivanje zločina u Orlandu s verom njegovog počinioca povećalo neraspoloženje muslimana prema Americi i otežalo borbu protiv terorizma.
Politizovanje masakra ne sluti na dobro. Jer, zlo je dočekano kao dobro za ostvarivanje izbornih ambicija, bar u Trampovim istupima.
Ovakvo zaoštravanje izborne kampanje sugeriše da će se nastaviti sporenja i blokade u odlučivanju o vitalnim pitanjima, u koje spada i ponašanje SAD prema svetu. Supersila bi mogla da podlegne unutrašnjim strastima i da zarad privlačenja glasova na jednu ili drugu stranu svetu okrene leđa, ma šta to značilo.
Napor da se pridobiju glasovi biće veći nego obično. Merodavne ankete pokazuju da većina Amerikanaca ne bi volela da im novi predsednik postane ni Klintonova ni Tramp. Bude li odnos ovo dvoje rivala prema masakru u Orlandu pretežno odlučivao ko će preuzeti kormilo u Beloj kući, bio bi to vrlo neugodan presedan pretvaranja opšteg zla u pojedinačno i stranačko dobro.
Ne verujem u takav proces. Ali mu se, nažalost, pruža prilika.
Pogledaj vesti o: Pariz
