Izvor: Večernje novosti, 10.Avg.2014, 14:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Australijski lekar za srpsku dušu

POSTOJE ljudi čija krv je toliko ukrštena višestrukim poreklom, da je gotovo nemoguće očekivati od njih da život provedu statični, mirno bitišući na jednom mestu. Izgleda da je nekima Bog namenio sudbinu da im planeta bude „tesna“ i da ponekad i sami sebi budu neuhvatljivi, dok jure sa kontinenta na kontinent. Upravo takav je naš sagovornik Petar Pješivac, čovek koji je medicinu studirao u Beogradu i Moskvi, da bi diplomirao u Australiji, gde i danas živi, ali tako što je >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u međuvremenu postao romanopisac i dobitnik nagrada za knjige koje je, dabome, ispisao na srpskom jeziku. Uspeli smo da ga nađemo dok je prolazio svojim Beogradom, u koji se neprestano vraća. Ozbiljni koreni Da se vratimo na poreklo našeg sagovornika: Rođen je u Australiji, ali je sa pet meseci došao u Beograd, jer je njegov otac želeo da završi studije u domovini, iako se već obreo daleko preko Pacifika. Otac Jovan poreklom je sa Žabljaka, a majka Ana je nemačko-poljsko-jevrejsko-ruskog porekla. - Tata nas je pokupio iz Australije i doveo ovde, direktno u Hotel „Slaviju“ - počinje za „Beogradske priče“ svoje pripovedanje Pješivac. - Otac je rešio da okonča studije, a zatim je i doktorirao na Mašinskom fakultetu. Moj put je bio da pratim roditelje, pa sam otišao zbog očeve službe u Moskvu, gde sam završio gimnaziju i doživeo prvi mladalački lom - pao sam na prijemnom ispitu na režiji, upravo kod Nikite Mihalkova, koji je tada imao svega 28 godina i već je bio profesor. Istog dana sam upisao medicinu i tako odredio svoj životni put.DELA Petar Pješivac je autor četiri romana: „Ž“, „Tri dvojine nara“, „Priručnik za rušenje“ i „Povratak Ž-a“. U Zavodu za udžbenike Istočnog Sarajeva dobio je „Zlatnu sovu“, kao i mnoge druge nagrade u inostranstvu. Nemirnog duha i teško zaustavljiv, posle dve godine studija u Moskvi, naš sagovornik dolazi u Beograd, gde apsolvira, a konačno dobija diplomu u Adelaidi, u Australiji. - U Melburnu sam otvorio svoju kliniku, i tamo stvorio predstavu o načinu na koji žive naši ljudi u belom svetu - kaže Pješivac. - Tada, osamdesetih godina, u Australiji su od naših zemljaka uglavnom živeli stari ljotićevci, nedićevci, ili čak stari Jugosloveni koji su zbog siromaštva otišli čak tamo još pre Drugog svetskog rata. Moji pacijenti su u velikom broju bili i Grci. Melburn je najveći grčki grad posle Atine, i u njemu živi više od 1,5 miliona Grka, koji se uglavnom bave ribolovom, zbog kojeg su svojevremeno i došli ovde. U to doba, Petar Pješivac je jedini srpski lekar u Melburnu. - Rat početkom devedesetih godina donosi novi talas naših ljudi u Australiju. Bili su iz Srbije, Bosne, Hrvatske... Ali, zbog njih sam polako gubio pacijente koji su govorili engleski. Njih je uznemiravao naš način komunikacije, i mislili su da se uvek svađamo. Oni su znatno umereniji od nas, i burna gestikulacija i glasno obraćanje kojem smo skloni, njima su se činili apsolutno neprihvatljivim, jer su bili ubeđeni da se zbog nečeg sukobljavamo. U to doba, poslednje decenije prošlog veka, u Australiju polako pristižu i stručnjaci iz Srbije, koji su lako nalazili profesionalni angažman na ovom kontinentu. „Bekstvo u literaturu“ - Moj put je ipak išao drugačije nego što je to kod većine ostalih. Živeti u uređenom svetu, a izgubiti ono što je suština duha Beograda - nije baš jednostavno. Živeti „napolju“ na neki način je duševni poremećaj. Kod čoveka se rađaju neuroze unutar kojih je izgubio jednu zemlju, a drugu nije našao. I, sve to bez obzira na blagodeti života u zemlji u kojoj je, ruku na srce, kultura skupa za veliki broj ljudi. Pješivac otkriva još jedan svoj talenat, za koji je bio svestan da postoji, ali ga do tada nije gradio onoliko koliko je trebalo. Počeo je da piše. - Moj je otac imao pet godina kada su Nemci bombardovali Beograd u Drugom svetskom ratu, a moj sin Janko imao je pet godina kada je to isto učinio NATO 1999. godine. Iz tog šoka rodio se prvi roman, koji ima simbolično ime: „Ž“. Kasnije, u sva četiri romana koja sam napisao, tematika je morala da se odnosi na nemoć čoveka koji iz toliko fatalne daljine, iz Australije, pokušava da stupi u kontakt sa sinom koji je u Beogradu. Zato su moji junaci često pasivni - oni su tipični Srbi, koji teško nalaze odgovor na pitanja današnjice.GUBITAK DETINjSTVA - Ja sam imao detinjstvo, a današnji klinci ga nemaju, bez obzira na kojem delu planete žive - objašnjava naš sagovornik. - Oni su žrtve tehnologije i kompjutera. Prva žrtva takozvanog tehnološkog napretka je detinjstvo svakoga od njih, bez obzira na kojem delu sveta živi. Tako je i tamo, na Zapadu, i ovde. „Pisanje je“, kaže Pješivac, „način da se obračunamo sa bolom, svi mi koji ga nosimo daleko od doma“. Način na koji to čine naši zemljaci u svetu je, prema definiciji našeg sagovornika, uglavnom trojak. - Prvi rešavaju muku koja nastaje otuđenjem tako što postaju boemi, odbacuju svoju i prihvataju kulturu domaćina. Drugi prolaze kroz potpuno drugačiji put ksenofobije i nacionalizma, odbacuju kulturu podneblja na kojem su se zatekli, na primitivan način čuvaju sve što je „njihovo“, odbijaju da uče jezik i osuđuju sebe na život u getu. Treći su oni među koje spadam i ja: pokušavamo da sublimiramo bol i pretvaramo ga u umetnost. Na dolasku u Beograd, sačekuje ga mesto koje doživljava kao Njujork - „To je kolaž ljudskih nedoumica“, kaže Pješivac.- U Beogradu je civilizacija „očukana“, baš kao i fasade njegovih zgrada. Ali je kultura i dalje svima dostupna. Čovek uvek može da ode u pozorište, a u kafani da sreće ljude od kojih može da uči. Tamo, svi moji omiljeni pisci su mrtvi, ovde još mogu da nađem ponekog od njih. U tamošnjem, australijskom svetu, ni od koga ne mogu da učim. A živa komunikacija je nasušna potreba. Tamo je život sterilan i automatizovan. Kada ga predstavljamo, rekli bismo da je Petar Pješivac pisac i lekar, a on odmah dodaje: „I bubnjar!“ Za nevericu, dopunjava sliku o svom sentimentu, ljubavi i melanholiji potpuno jasnim brojkama - za 26 godina, koliko živi u Australiji, 54 puta je dolazio u Srbiju. - Evo, pre novog odlaska tamo, pozvan sam na partiju preferansa sa drugarima koje nisam video punih 26 godina. I da znate, bojim se te partije. „ŠLOGIRANA“ PLANETA Stručnim, medicinskim rečnikom rečeno, Petar Pješivac vidi današnji trenutak na zemlji kao vrstu šloga koja se zove „spacijalni neglekt“. - Zapad više ne želi da vidi Istok. Oni vide samo polovinu lica sveta. Ovi već nesvesno ne prihvataju postojanje i različitost onih koji nisu zapadnjaci. To podseća na oboljenje koje sam vam pomenuo, kada pacijent nije svestan druge polovine svog lica, već, čak i kada se brije, obrije samo jednu stranu.

Nastavak na Večernje novosti...