Izvor: Politika, 23.Dec.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posetioci galerije pevaju drvetu
U Londonu se aktivno govori 276 jezika dnevno, a u tom trenutku nas dvadesetak, koliko nas je bilo u galeriji, sigurno je reklo „drvetu” nešto na svom jeziku, na izložbi Đuzepa Penona
Specijalno za Politiku
London – Bogati program Vajtčepel galerije, oglednog mesta kulture Londona, sada upotpunjuje i izložba izuzetnog italijanskog umetnika i predstavnika „Siromašne umetnosti” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (Arte povera), Đuzepa Penona (1947). Najnovije skulpture naručene su od Blumberg komisije, a tema je „Prostor svetlosti”.
Izložene su dve skulpture. Prva skulptura je odlivak drveta u bronzi 12 metara dugačkog, u sedam sekcija, i druga je par ovalnih identičnih kamenova, oko pola metra visine i verovatno 50 kilograma težine. Jedan je nađen na obali reke, a drugi neposredno iznad korita reke, na brdu. Sada dorađen ima iste obline kao i ovaj koji se oblikovao u vodi. Nije jasno koji je kamen „primio” čiji lik. Da li se tu radi o aproprijaciji oblika, kao komentar prema ponašanju tržišta umetnosti u procesu stvaranja „predmeta trgovine” ili je to možda priča o našem identitetu. O Narcisu, kada je video odraz svog lika u vodi koji ga je opčinio lepotom. Kako god da vidimo značenje tog rada, ovi kameni oblici žive tiho u polutami ćoška galerije u zajednici sa džinovskim drvetom koje se kao neki nezgodni komarac širi po sredini prostora galerije.
Penone je izveo sličan rad sa drvetom u šumi 1969.godine. Taj rad se sastojao od nanošenja jednogsloja voska na drvetu, uz objašnjenje da je to njegov prikaz svih godina tog drveta plus jedne. Mekoća apliciranog materijala je dozvoljavala ostavljanje tragova prstiju na površini drveta, sugerišući njegovu fizičku i duhovnu privrženost prirodi.
To se dešavalo u vremenu pojave „Siromašne umetnosti” u Italiji, kada su umetnici izrazili svoju odbojnost prema industrijalizaciji društva i ispoljavali svoj protest protiv visokih stilova u umetnosti. Oni su tražili utočište u elementima „siromašnih” i svakodnevnih materijala kao što su zemlja, drvo, staklo, kamenje, gvožđe, novine i slični materijali. Upotreba svakodnevnih i jednostavnih materijala trebalo je da bude veza sa prirodom. Ta ideja bila je prihvaćena od velikog broja umetnika kao što su Janis Kunelis, Mario Merc, Mikelanđelo Pistoleto, Jozef Bojs, Anselm Kifer i mnogi drugi.
Posle toliko godina Penone je ponovio postupak apliciranja voska na drvetu, ali sada sa drugom vrstom angažovanosti. Polazište je razmišljanje o formi drveta ali ne o onom mladom drvetu koje još uvek raste u šumi već o nečem drugom što je preuzelo njegovu formu. Onnepredstavljaotisakdrvetaveć„kalup” kojijenapravljendabiseuzeootisak. Ovaskulpturanosiusebiprostordrvetakojegnema. Umestodrvetadobilismoprazninu, negativnjegovogprostora. Krozrupeodsečenihgrana, sagornjestranetrupcadrveta, svetlostsadaraskošnoulaziunutra. Unutrašnjizidvolumenajeprekrivenzlatnimlistićimablistavomsvetlošćužuteboje. Naivicamaodlivakizgledavrlokrhko,azlatoprekrivadeloveivicaistvarautisakkaodahoćedaserazlije. Imateosećajdaposmatrateunutrašnjostnekogmagičnoginstrumenta, ilifrulesaotvorimapotelukojiseblistajuusjajuzlataizunutrašnjosti.
Doksambiougalerijiodržanojenekoliko„koncerata” koje suizveliprisutni. Umeđuvremenu,svakojeimaoneštodakažeilidaduneupraznegranedrvetakoještrče. ULondonuseaktivnogovori 276 jezikadnevno,automtrenutkunasdvadesetak, kolikonasjebilougaleriji, sigurnojereklo„drvetu” neštonasvomjeziku. Osećajmitskoguprostorudošaojedopunogizražajakadjejedanmladić„otpevao” ugranuzvukesličnemuziciTuva. To je onaj zvuk kad se glas „lomi” u grlu i okreće i prevrće u čudne zvuke. A tek, eho, prelamanja zvuka kroz te šupljine… Bilo je, takođe, pravo zadovoljstvo čuti naše dve komšinice iz Bugarske kako su otpevale pesmu u duetu, svaka u svoj otvor drveta, sa onim visokim tonom na kraju „…jihu”.
Vraćajući se sa izložbe stalno mi se vrtela ideja u glavi da je nešto unutra a drugo spolja i da je on, Penone, stavio lice drveta unutra a ne spolja. I da to lice gleda sebe u praznom prostoru. Onda mi je pao napamet i Ernst Blok sa svojim razmišljanjima o promeni unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta i njihovoj vezi: „Kako jednostavno izgleda da mi posmatramo svet spolja iz iznutra. Jajenastanjenounutra, ograđenokožomkojasenezoveuzaludvlastitakoža”.
Slobodan Trajković
objavljeno: 24.12.2012.
