Izvor: Politika, 25.Jan.2014, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novine sa velikim P
Neki od urednika starog kova smatrali su da treba da platite „Politici” što tu radite. Za čast što će se vaše u olovu otisnuto ime pridružiti plejadi potpisa među kojima će biti i jedini nobelovac sa ovih prostora.
Ako su novinari pisci prvog nacrta istorije, a kažu da jesu, onda je „Politika” uveliko arhiv istorije, enciklopedija vremena i događaja, najstarije srpske novine, projekat braće Ribnikar koji je preživeo sve ratove i lomove i namerava da ovde ostane.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Prošao sam kroz vrata Makedonske 29 u proleće 1972. godine. Bila je to godina u kojoj je osnovan Fest, Miroslav Krleža pisao je „Srpske teme“, a na sednici CK Saveza komunista Srbije raspravljalo se o borbi protiv nacionalizma u Srbiji.
Neki od urednika starog kova smatrali su da treba da platite „Politici” što tu radite. Za čast što će se vaše u olovu otisnuto ime pridružiti plejadi potpisa među kojima će biti i jedini nobelovac sa ovih prostora.
Naravno da je to bila privilegija. Velike novine, osmatračnica decenija, duga tradicija, ogroman ugled, probrani autori, sjajna adresa.
Naspram „Politike” stajala je samo „Borba”, zvanično glasilo partije i kao takvo manje atraktivna onome ko je želeo da sazna nešto više u pažljivo filtriranom medijskom i opštem društvenom prostoru koji su obeležavali liderska uloga SK i samoupravljanje na unutrašnjem a nesvrstavanje na spoljnom planu.
Mnogi su tokom decenija pokušavali da uhvate „Politiku” u svoju mrežu. Nekada su, privremeno, uspevali, ali novine su uvek nalazile put da se vrate u slobodne vode. Uspevale su da nađu neku svoju nišu. Da uvek kažu nešto više a da sačuvaju ikonu svog zaglavlja.
Slava Đukić je svojevremeno uzburkao duhove kada je, usred zažarene debate oko Kosova i mobilizacije protiv „masovnog silovanja Srpkinja od strane Albanaca“, brojevima ustanovio da najviše silovanja ima među Albancima, potom među Srbima, a da su albansko-srpska ili srpsko-albanska silovanja gotovo zanemarljiva. Bio je to hrabar šamar zvaničnoj propagandi koji je podizao ugled „Politike”.
Sa spoljnom politikom bilo je još jednostavnije jer se tu programski decenijama ništa nije menjalo. Nesvrstani prijatelji, balansiranje između Istoka i Zapada u godinama „hladnog rata”. Ako ste baš imali potrebu da se na nekog obrušite, tu si bili mrski režim aparthejda Južne Afrike i cionizam Izraela.
Spoljna rubrika bila je neka vrsta admiralskog broda redakcije. Rasadnik kadrova za buduće glavne urednike. Ne slučajno. Spoljna je negovala vrhunsko profesionalno znanje.
U poređenju sa kolegom koji nije hteo da otputuje ni do Trsta, da vidi kako neko drugi živi, prednost spoljne je što ste bili u svakodnevnom kontaktu sa stranom štampom. Što ste mogli da utvrdite da su reč i novinarstvo živa stvar. Da se menjaju.
Da, bila su to istovremeno jednostavna ali i složena vremena. Pamtim da sam avgusta 1975, pokrivajući za „Politiku” posetu američkog predsednika Džeralda Forda, u izveštaj ubacio kako se zvao model „linkolna“ koji je gost doterao u Beograd. Tražili su da budem suspendovan – zbog „senzacionalističkog“ načina pisanja. Današnjem čitaocu to je teško da zamisli.
Tu su onda bila putovanja: nije bilo važnijeg događaja na svetu koji bi „Politika” propustila. Novine su imale sreću da ulažu. Nema novinara bez prilike, neki je iskoriste, neki ne.
Dragulj novina svakako je bila spoljnopolitička mreža koja je u jednom trenutku imala čak 15 stalnih dopisnika na svim kontinentima sem Australije. Čitalac je dobijao znanja o svetu kroz prizmu „svog čoveka“. Svetske agencije su ipak samo jedna visoko profesionalno uglancana konfekcija, samo jedna vizura.
Kakva dramatična razlika u odnosu na sadašnje vremena kada smo umnogome izgubili interes za svet – uključujući i EU kojoj se približavamo – zarad neumorne reciklaže domaćih problema.
Putovanja su mi mnogo pomogla da relativizujem mnoge pojmove. Da shvatim da sam mogao da budem rođen u unutrašnjosti Avganistana. Da prateći glad u Etiopiji naučim da nije sve samo u opisima, skupljanju imena ili citatima.
Novinaru je potrebna distanca da bi lakše razumeo o čemu piše, ali tekst bez uživljavanja postaje hladna statistika. Novinarstvo traži adrenalin, i svakodnevno ga troši.
Takva spoljna ne samo da je informisala javnost, već je često o nama govorila više nego što su to mogle kolege sa unutrašnje.
Dopisnici sa Istoka razvili su posebnu tehniku: da bi izbegli probleme sa svojim preosetljivim domaćinima, koji nikada nisu očekivali kritike iz Jugoslavije, pisali su „između redova“, iza vidljive stvarnosti.
Tako je „Politika” stvarala čitaoca koji je znao da, dešifrujući između redova i koristeći asocijativnost, saznaje mnogo toga ne samo o SSSR-u ili Kini, već i o sopstvenoj zemlji.
Problemi socijalističkih zemalja koji su se ticali ličnih sloboda ili prava izražavanja bili su veoma slični bez obzira na to da li se radilo o realsocijalizmu ili ovdašnjoj nešto više soft varijanti Brozove vladavine. Ono o čemu se iz Moskve ili Pekinga pisalo „između redova“ u stvari je najčešće asocijativno važilo i za Beograd – gde su to bile tabu teme.
Bio sam izuzetno ponosan što mi je u izveštaju sa poslednjeg kongresa vladajuće poljske partije PURP prošla uvodna rečenica: Poljski komunisti danas će prvi put u istoriji socijalizma svog generalnog sekretara birati između više od jednog kandidata. Činjenice, ali i poluskrivena poruka kakva u „Borbi” nije imala šansu da prođe.
To je ona rečenica iz čuvenog prvog broja o ulozi novinarstva. Da „Politika” „podjednakom revnošću, deli udarce i levo i desno od sebe“. Iako faktički bez konkurencije, novinari su se trudili da „Politika” ima nešto više od drugih, a da vam Opštinski komitet Starog grada ne pošalje neku komisiju.
„Politika” je uvek želela da bude makar za mali korak ispred svog vremena. U doba kada marketing jedva da je postojao, stvarani su novinari čija su imena u javnosti bila simboli: Miroslav Radojčić – spoljna, Ljubiša Vukadinović – sportska, Aca Mišić – medicina, Kosta Konstantinović – penzije, Bora Janković Šerif – hronika...
Potom je nastupila depersonalizacija – u funkciji politike srpskog lidera koji je „Politiku” odučio i od pisanja „između redova“. Napuštanje konfekcije trajalo je dugo i ostavilo bolne posledice. U međuvremenu je narasla i konkurencija koja se na sve načine bori da u istoriju potisne izreku: „Kada kažem novine, mislim ’Politika’”.
Ali, od tog arhiva nema ništa. Svaka čast nekim novinama, svaka čast nekim njihovim autorima, ali ne mislim da sam posle četiri decenije deljenja zajedničke sudbine sa „Politikom” preterano subjektivan kada kažem da su i danas najkompletnije novine u Srbiji – „Politika”. Novine sa velikim P.
Boško Jakšić
objavljeno: 25.01.2014.
Pogledaj vesti o: Fest
