Izvor: Politika, 13.Feb.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zimi se lepi za šporet, leti za motor
Rođeni Hercegovac prvo postao Pančevac pa Beograđanin, ali je ljubav prema prirodi ostala u genima, a u međuvremenu rodila se i nova, kao na primer ona prema motorima i kuvanju
Nebojša Glogovac je ipak dobio Oskara, doduše ne onog holivudskog već „Oskara popularnosti”. Na nedavnoj priredbi u Sava centru proglašen je za glumca godine pa je primajući statuu uzviknuo „Konačno je moj” i zahvalio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se svima koji su glasali za njega a posebno onima koje poznaje. Da li će dobiti i onog holivudskog, ko zna, dva filma u kojima je glumio bili su nominovani za tu prestižnu nagradu, pa ni to nije nemoguća misija.
U svakom slučaju glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta ima već pripremljen govor za tu priliku – još dok je bio student sa Vojinom Ćetkovićem i Sergejom Trifunovićem jedno popodne na fakultetu uvežbavao je ono čuveno zahvaljivanje holivudskih laureata od drage mame do producenata. Naravno, bila je to samo šala, ali se „sedmoj sili” priča svidela i počela je da se vrti u javnosti, uzalud se Glogovac branio da je to bilo samo jedno studentsko zezanje u montipajtonovskom stilu u pauzi između vežbi i uličnih demonstracija na koje su odlazili.
Sastajališta u bistrou
Zanimljivo je da je Nebojša pre nego što je postao glumac želeo da bude psiholog, – jedan od onih koji pripadaju samom vrhu, i o kojem se manje-više sve zna. Skladan brak, dva sina Gavrilo i Miloš, supruga Mina, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti.
Ali uvek ima nešto novo. Ovu zimu će pamtiti i kao vreme u kojem se „zalepio” za kuhinju. Hladni dani i nisu baš neka prilika za uživanja u vožnjama motorom, na Hipodromu je sezona zatvorena, izlasci ako su česti umeju i da dosade, ali tu je rerna za neko novo nadahnuće, ono kulinarsko, a recepti imaju ulogu scenarija koja voli da nadogradi, da bi kao i u glumačkim ulogama bio originalan i, kako bi to kritičari rekli, dao svoj lični pečat. Verovali ili ne te kulinarske vragolije mu obično uspevaju, na radost ostalih članova porodice.
– Volim da čačkam, izmišljam, dodajem po svome, improvizujem ali trudim se da ne preterujem u tome. Pripremam svašta, evo, na primer, jedno od jela koje mi uvek uspe je kiseli kupus sa dimljenim šaranom. Kupus zapečem u rerni pa na to dodam dimljenog šarana i još ponešto što vam neću reći. Ne moram da kuvam, ali sviđa mi se. Ranije nisam na to obraćao pažnju, ali sam otkrio da tako odmorim misli, zaboravim na sve drugo dok sam preokupiran pripremanjem jela, a još deca kad se zatrče da pitaju šta to miriše, onda sam vrlo srećan – kaže glumac.
Nebojšina supruga je slikarka, i uprkos predrasudama o umetnicama, takođe se odlično snalazi u kuhinji.
– Moja žena divno kuva, kad može i kad ima vremena, ali obaveze joj ne dozvoljavaju da to radi stalno, kao uostalom ni meni. Kad nam je gušt, odemo porodično u kafanu na ručak ili večeru, nekad i u širemu društvu, sa prijateljima.
Od pre nekoliko meseci jedan bistro u Jevremovoj ulici postao mu je omiljeno mesto gde voli da navrati i da se druži sa kolegama. Bistro 53 otvorili su njegovi prijatelji Nikola Đuričko i Toma Paliković, a pored običnog sveta koji dolazi da nešto popije i pojede često dolaze i kolege Nikola Kojo, Vuk Kostić, ponekad navrati Bjela, ali i neki ljudi iza kamere, Dule Joksimović, Volarević...
– Đuričko i Paliković su mi dobri prijatelji, i otkad drže bistro, a to je od septembra prošle godine, navraćam, prijatno mi je, i uopšte, volim tu kombinaciju kad može uz piće da se nešto i pojede – kaže Glogovac.
Ceni kada neko ume da spremi dobru hranu, nabraja nam neke beogradske kafane u koje voli da ode na nešto što je spremljeno „domaćinski”, a kao jednu od najboljih kulinarskih destinacija u Srbiji izdvaja onu nišku.
Porodica Glogovac ima i kućnog ljubimca, psa rase srednji šnaucer. Pošto Nebojša voli životinje dodatne obaveze mu ne padaju teško: („Kakva je to obaveza, hodam ja, hoda on?”)
Osim pasa naš sagovornik voli i konje i delfine. Oni koji redovno dolaze na hipodrom mogu ga ponekad videti u društvu sinova kako prati trke na ovom našem, najstarijem sportskom objektu u Beogradu. Počeo je da razmišlja i o kupovini konja, ali to je već zahtevniji poduhvat pa će morati još da pričeka dok se ne reše oni važniji, a što se tiče delfina, oni još nisu ni uzeti u razmatranje, o tom potom, ko zna šta život nosi.
Uspomene iz detinjstva
Zahvaljujući reditelju Olegu Novkoviću Glogovac je postao strastveni motordžija. Za jednu ulogu u Novkovićevom filmu dobio je deo honorara u novcu plus motor BMV od 650 kubika.
– Počeo sam malo kasno, sa 35 godina da vozim motore, prvo „tomos”, pa skuter od 50 kubika s kojim sam išao često do Pančeva gde mi žive roditelji, ali kada sam upalio BMV to je postala ozbiljna zaraza i veliko uživanje kada sa prijateljima odem negde u okolinu Beograda, na Divčibare, čak i do Palića. Van grada je vrlo uputno izlaziti, u prirodu, šume i livade. Ja selo volim, pogotovo kad je sređeno i kad je ukusna hrana. Prosto, čuješ od prijatelja gde ima neki dobar restoran i odeš na ručak pa se vratiš, ako te ne mrzi. Ili u vikendice nekih mojih prijatelja gde pravimo roštilj... Posebno je bila lepa tura do Požarevca u vreme Ljubičevskih konjičkih igara, išli smo do Srebrnog jezera, pa skelom prešli Dunav, a onda nastavili preko Bele Crkve i Pančeva. Zaista je to veliko uživanje, mada Oleg Novković za 20 dana napravi i po pet hiljada kilometara. To su ozbiljne ture i destinacije, ja sam amater, nemam ni vremena i često sam zauzet i odlazim na kraća putovanja od po dva tri sata – priča nam Nebojša Glogovac.
U svom životu glumac je promenio tri destinacije, detinjstvo je proveo u rodnoj Hercegovini, sa šest godina preselio se prvo u Opovo, pa zatim u Pančevo, a sa studijama počinje da živi u Beogradu, od pre deceniju i po, isprva kao podstanar. Pošto je odrastao u svešteničkoj patrijarhalnoj porodici te osnovne porodične vrednosti prenosi i u vaspitavanje svojih sinova i veruje u brak kao čvrstu zajednicu utemeljenu na ljubavi između dvoje ljudi, mada je svestan da je ta institucija na velikim iskušenjima u moderno doba.
Glumci brzo žive, predstave, premijere, uskoro ga očekuje snimanje novog filma u režiji Srdana Golubovića, za uspomene nema puno vremena, ali jedna mu i danas mnogo znači. Ona kad je kao dete odlazio kod dede Gavrila u Hercegovinu. Pamti kako ga je dočekivao govoreći „Evo meni moga vojvode” a zatim bi ga postavio u sedlo, na konja, baš kao pravog vojvodu. Priznaje da bolji poklon nije mogao da zamisli, bila je to neka vrsta Oskara iz doba detinjstva.
----------------------------------------------------------------------
Nije tako zamišljao psihologiju
Govoreći o svojim iskustvima sa studijama psihologije koje je napustio posle dve godine i potom prešao na Fakultet dramskih umetnosti, Glogovac kaže da su ga najviše odbile formule i računske operacije jer nikada nije bio talentovan za neko veliko računanje, niti je tako zamišljao studije psihologije.
– Interesovalo me je zašto se ljudi razlikuju, zašto koriste različite načine da bi došli do istog cilja, zašto je neko uspešan u jednoj delatnosti, a neuspešan u drugoj, zašto na različite načine volimo, na različite načine mrzimo, pa ta čovekova gestikulacija, koliko ona govori o njemu samom, šta čovek skriva kad govori, a šta je zaista ono što želi da kaže. To je ono što mene zanima i pomislio sam, onako na prvu loptu, da je to psihologija, ali shvatio sam da gluma ima mnogo više odgovora na ta pitanja.
--------------------------------------------------------------------------
Uloge
Na sceni „Bojan Stupica”, u predstavi Hadersfild igra čoveka koji je osam godina lečen, pa je gluma zasnovana na facijalnoj ekspresiji. Kada oživljava neki lik koristi sve ono što je video i sve što zna. Prema liku se odnosi kao prema nekome koga je nekada sreo, ili nekome o kome je čitao.
– Daleko od toga da je gluma imitacija, ona je istovremeno i talenat koji nosiš u sebi i tehnika koja se uči da bi neki lik izgledao stvaran, kao mogući živ čovek, neko koga treba opriroditi. Filmu kao izrazu više odgovara svedena mimika i mirno lice, kaže naš sagovornik.
U Jugoslovenskom dramskom igra u predstavi „Metamorfoza” koja je lepo posećena, i koja predstavlja veliku radost za glumce, „Sablja dimiskija”, komedija Aleksandra Popovića, u „Vuku” je nešto sasvim drugo, „plemenito glumačko iživljavanje”, kako kaže, koje im prija. Glumac je dobijao i nekoliko poziva iz inostranstva ali ih je odbijao jer je trebalo da glumi Srbe ili Južne Slovene u nametnutom, političkom kontekstu loših momaka koji su krivi za sve, u jednom totalno isfabrikovanom kontekstu. Glogovac je odigrao dosta značajnih uloga. Pozorišna publika ga pamti po predstavama „Bure baruta”, „U potpalublju”, „Tamna je noć”... poznate su njegove uloge u filmovima „Ubistvo s predumišljajem”, „Bure baruta”, „Do koske”, „Nebeska udica”, „Bumerang”, „Normalni ljudi”, „Kad porastem biću Kengur”, „Munje”, „Žena sa slomljenim nosem”, „Kenjac”, „Klopka”…
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 13.02.2011.
