Izvor: Vostok.rs, 19.Jun.2016, 14:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U umetnost mi ne dirajte
Kad su crvene zvezde prekrile Rusko carstvo porodica Vasiljev stigla je u Srbiju. Tu je planuo prebogat dvadesetpetogodišnji život slikara Igora.
Krajem četrdesetih godina dvadesetog veka, ponegde još razrušenim ulicama Beograda pažnju je privlačio povisok mladić, zelenih očiju, kose svetle kao slama, uvek nasmejan. Obučen ležerno, u rusku rubašku ili belo odelo, još više se isticao u moru sivih i još uniformisanih sugrađana. Govorkalo se da se radi o nekom Rusu, slikaru. Druželjubiv i veseo po prirodi. Igor Vasiljev, predstavljao se… Rođeni Beograđanin, sa Senjaka. A porodična priče seže u prošlost.
Još onda kad je, baš nekako pred boljševičku revoluciju, „polkovnik” ruske carske vojske Aleksej Vasiljev, geodeta i astronom, istraživač Sibira, negde na nebu iznad Habarovska otkrio novu zvezdu. Ubrzo su zvezde, one crvene, prekrile celo carstvo. Revolucija, pa za njom i građanski rat. Vasiljevi su odabrali stranu. Kao oficir, Aleksej je ostao sa „belima”, pa je podelio i njihovu sudbinu posle sloma kontrarevolucije. Izgnanstvo.
Dospeo je 1920. godine u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Mlada kraljevina oberučke je prihvatila ruske izbeglice, omogućila im da nastave koliko-toliko normalan život. A među tim izbeglicama nalazio se cvet ruske intelektualne elite: oficiri, inženjeri, arhitekte, slikari, glumci i mnogi drugi. Među njima i Vasiljevi. Aleksejev sin, takođe Aleksej, rođen 1901. godine, odmah po dolasku u novu otadžbinu upisao je Arhitektonski fakultet. A kako je bio nadaren za crtanje, i Umetničku školu. Tamo, na časovima, onim večernjim, upoznaje Valentinu, Valju. Rođena 1904. godine u Odesi, sa ocem sudijom, Poljakom, i celom porodicom našla se u izgnanstvu. U Beogradu.
Čas po čas, i rodila se ljubav. Ubrzo se venčavaju i nastanjuju na Senjaku. Par umetnika, pri tom i srdačnih Rusa, brzo stiče naklonost komšiluka. Aleksej, po diplomiranju, radi kao saradnik arhitekte Grigorija Samojlova. Putuje sa njim, trče s gradilišta na gradilište. Mnogo se gradi, posle ratnih razaranja. A Samojlov sa svojim saradnicima i te kako ostavlja pečat. Uostalom, kao i većina belih Rusa, svako u svojoj oblasti.
LjUBAV PREKO NIŠANA
Mladom paru rađa se sin. Na nesreću, usled neke bolesti, dete umire. Ipak, 17. maja 1928. godine dobijaju još jedno dete. Opet sin. Neka se zove Igor! Od samog rođenja dečak je okružen bezrezervnom ljubavlju i pažnjom roditelja. Biće da je usled bola zbog gubitka deteta Igoru dozvoljavano mnogo šta za šta bi njegovi drugari dobili istorijske batine. Od veranja po komšijskom drveću, odlazaka u istraživanja nedaleke Ade Ciganlije, pa nadalje. A nekako, u takvoj kućnoj atmosferi, s roditeljima umetnicima i crtaćim priborom po celoj kući, dečak se hvata olovke i boja. U kući se stalno razgovara o umetnosti, mirišu kamilica i uljane boje, slika se, umetnost se živi. Igoru dopuštaju da mrlja po platnima. Čak i dok Aleksej i Valja zajedno rade na portretu kralja Petra II. Ničim ograničena sloboda.
Ipak, radost nije potrajala. Izbio je rat, onaj drugi i krvaviji, a to je značilo preživljavanje, od danas do sutra. Igor se, kao i svi tadašnji mladići, dao na pomaganje porodici. Malo crna berza, malo krađa iz nemačkih magacina, malo skupljanje uglja ispalog iz lokomotiva. A u pauzama, preplivavala se Sava. Jeste da je sa druge strane bila takozvana NDH, što će reći da su mogli da ih pobiju čim bi kročili na drugu obalu, ali su klinci bili spremni na rizik. Savom su plutali i napušteni čamci, pa je svako imao svoj. A nešto kasnije, viđali su plutajuće leševe, prvo iz Jasenovca. I tako sve do oslobođenja grada. Lepo i strašno.
Arhitekta Predrag Ristić, jedan od najbližih Igorovih prijatelja, kasnije se sećao anegdote iz tih dana. Negde kod Careve ćuprije Igora je presrela patrola Crvene armije:
– Stoj, kto idjot?
– „Igor Vasiljev.
– Što ti, bjelij?
– Ja toljka ruskij!
– A što vi, krasnije?
– Mi tože toljka ruskije!”
Usledilo je ljubljenje. Ono rusko, kad sve puca. Vredi reći da je to bilo vreme kada oslobodioci nisu nimalo blagonaklono gledali na ovdašnje „bele Ruse”, naprotiv.
Sve vreme Igor neumorno slika. Otac, koji je ostao bez posla, izdržava porodicu tako što retušira slike seljacima iz okoline Beograda, pa i za mnoge beogradske fotografe. Uveličava ih, rumeni im obraze, u zamenu za namirnice. Rumeni obrazi udavače u zamenu za desetak jaja. Na tačkice ionako nije moglo mnogo toga da se dobije. A porodica ne dopušta da ih sivilo poklopi, svakodnevno se okupljaju, majka Valja svira klavir, svi pevaju. Igor dovodi drugove, koje bi roditelji obavezno pitali šta sviraju i koji glas pevaju.
MIHIZOVE LEKCIJE
I dalje slika. Sada i na Savi. Tamo je, od Topčiderske reke, pa sve do Makiša, bilo divlje naselje, svi mogući modeli šupa i baraka. I sve u društvu nemačkih ratnih zarobljenika koji su, odeveni u džakove od cementa i sa drvenim klompama na nogama, to naselje i izgradili. Jedne noći, usred novembra, Igor i Peđa Ristić preplivali su Savu i pokušali da dovuku dva balvana. Jedan su usput izgubili, a od drugog, presečenog na četiri dela, napravili stubove. Na njima je Igor napravio sojenicu. Pletara, oblepljena blatom, ali okrečena, ubrzo je postala njegov atelje. I ne samo njegov. Sve koje je poznavao zarazio je slikanjem. Od Ristića, preko Leonida Šejke i Koste Bradića, do Dada Đurića i Uroša Toškovića. Kako nije bilo platna ni za odeću, a kamoli za razvlačenje na blind-ram, Igor je brzo iznašao način da masnom bojom slika na pausu, ko zna odakle nabavljenom. I celo društvance počinje tako da radi. Slike se nižu, jedna za drugom.
Za to vreme, ono formalno obrazovanje mu i nije previše važno. Oseća da ga škola guši. Kao i mnogi, mašta o odlasku u inostranstvo. Kako su roditelji bili vrlo zabrinuti verovatnim sinovljevim izbacivanjem iz škole, nalaze mu privatnog „instruktora” koji će da ga podučava. Mladog studenta, Borislava Mihajlovića Mihiza. Ovaj čuveni scenarista i književni kritičar ostavio je dragoceno svedočanstvo o celoj porodici Vasiljev. Puku Igorovom. O ocu, visokom gospodstvenom čoveku oštro srezanog profila, koji je podsećao na Pasternaka, i majci, sentimentalnoj i poetičnoj, pravoj Ruskinji. Onoj koja je gledala u svog jedinca kao u Boga. I negovala unučicu. Igor je, naime, još u gimnaziji, stigao da se zaljubi i oženi školskom drugaricom Ljupkom. Iz tog braka rođena je kći Svetlana. Mihiz je svedočio i o Igorovom optimizmu. Bio je svestan da raste u odličnog slikara. Tvrdio je da oni prazni zidovi u crkvi svetog Marka na Tašmajdanu čekaju samo na njega.
POKUŠAJ ATENTATA
Mihizove lekcije Igor uglavnom nije ni slušao. Zahvaljujući optimizmu, nekako je uspeo da šarmira i profesore i da se provuče kroz ta dva razreda gimnazije. Mihiz je pisao i da su mu Vasiljevi plaćali daleko više nego što je dogovoreno, a uz to uvek nalazili način da ga i nahrane, u svoj onoj bedi i oskudici. A Igor ne prestaje da slika.
Otac je želeo da mu naslednik studira arhitekturu, ali je ono igranje bojama od malih nogu prevagnulo. Upisuje Akademiju. Studije slikarstva, one 1948. godine, u vreme žestokog sukoba Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom.
Izvesno vreme pokušava da disciplinovano radi, sve po programu, da se obuzdava. Crteži gipsanih odlivaka, a u pismima svedoči koliko je zamrzeo gips. Hoće da radi onako kako oseća. Obožava Van Goga. Odlazi na ekskurzije, sa kojih se vraća sa skicama. Sa sobom stalno nosi blokčić, perca i tuš. Stalno crta. A onda ga stižu duhovi prošlosti, na koje su već svi zaboravili.
Naime, negde u martu 1947. godine, Igor je uhapšen sa grupom mladića. Optuženi su da su kovali zaveru da ubiju Tita. Kako se radilo o klinačkim pričama, koje je neko iz tog kruga ispričao gde nije trebalo, policija ih je ubrzo posle hapšenja i nekoliko šamara pustila, uz stroge pretnje da paze šta rade. Po svedočenju Igorove supruge Ljupke i kćeri Marije, početkom 1950. godine, posle povratka sa neke žurke, proslave Srpske nove godine, presrela su ga dvojica u kožnim kaputima. Udba! Kako je uveliko trajao sukob sa SSSR, to su od Igora tražili da sluša šta se priča u krugovima ruske emigracije u Beogradu. Sve što čuje ima da javi gde treba. Ako odbije, zna šta ga čeka. I njega, i roditelje, i malo dete. Igor je sa gnušanjem odbio da postane policijski doušnik. A onda su izvukli onu dečju igru s tobožnjim atentatom. Brzo je uhapšen, i još brže osuđen, na dve godine zatvora, sa sve prisilnim radom.
Igor Vasiljev
IZ ZATVORA NA IZLOŽBU
Na robiju je otišao s osmehom, govorio je da je i to za ljude. A umetnost ga ni tamo ne napušta. Nalazi način da crta, na otpacima papira, olovčicama, nagorelim šibicama, čime god. Većina tih crteža ostala je u zatvoru, nije mu dozvoljeno da ih iznese. Posle mesec-dva robijanja, Igor se dosetio i s nekim drugovima prijavio se kao kriminalac. U vremenu političkih zatvorenika, to je nosilo lakši položaj. Tako je i završio na izgradnji Filmskog grada u Beogradu, gde su uslovi bili osetno bolji, pa bi čak sa drugovima uspeo ponekad da pobegne kući, čak i na jednu izložbu.
Za to vreme roditelji su obijali pragove, ne bi li kako spasli jedinca. Komšija advokat piše predstavku u kojoj objašnjava da se radi o zabludelom omladincu. Otac Aleksej nekako uspeva da se probije do Moše Pijade, visokog funkcionera nove države, takođe slikara, i nekako izdejstvuje pomilovanje. Ipak, ne odmah.
Posle zatvora, u kome je proveo jedanaest meseci, vraća se na Akademiju. Tokom robijanja se i razveo. Pokušavao je da prati program, da radi po modelima. Tako je kod profesora Đorđa Bošana učio valer. Isključivo crno-belo. Nije mogao protiv sebe i uhvatio se boje. Bošan ga je opominjao, da bi ubrzo pobesneo i ocenio ga peticom. To je jedina petica u istoriji Akademije. I značila je izbacivanje.
Nije se previše potresao. Upisuje istoriju umetnosti. Svega dva meseca posle izbacivanja sa Akademije primili su ga u ULUS. I to kao daleko najmlađeg člana. Prethodila je samostalna izložba 1953. godine u Galeriji ULUS, na Terazijama. Odjeknula je kao bomba. Sličan je bio i učinak. Razarajući. Socrealizam još caruje, mladi radnici kraj visokih peći još stoje zagledani u svetlu budućnost, izuzeci su bili krajnje retki i uglavnom sasecani u korenu. A onda se pojavljuje neki Igor Vasiljev koji izlaže nešto potpuno drugačije. Od raspeća, na šta se gledalo kao na provokaciju, do portreta, u kojima se video izvanredan psiholog. Onaj koji je u zatvoru našao svoje dno, ono dno Dostojevskog, i koji je tamo naučio da posmatra ljude. I da ih prikazuje baš onakve kakvi su.
Zanimljivo je da je izložbu posetio i Petar Lubarda. Veliki slikar inače je bio poznat kao neko ko ne ide po izložbama, uključujući i svoje. Ipak, u prolazu je video Igorove slike, ušao, razgledao, i na kraju rekao da mora da upozna tog čoveka. Slikara.
Njegovi najbliži svedoče da mu je ova izložba dala krila. Mahnito je slikao. Sledi još jedna izložba u Zagrebu. Negde u to doba nastaje i maestralni ciklus grupnih portreta-groteski. Nazvan „Pred fotografom” možda je najbolje ismevanje malograđanštine, licemerja i lažnog morala u srpskoj kulturi. Groteskni likovi iz Marinkove bare i Malog Mokrog Luga, liciderski zašećereni, a iz njih izbija prava priroda. Ona nimalo lepa.
PRED FOTOGRAFOM
Igor jednostavno puca od energije. I dalje je redovno preplivavao Savu. Hodao na rukama. Danas bi ga nazvali ekstremnim sportistom. Planinario. Svuda ga je bilo. Kao da je hteo da ugrabi što više od života. Čuvena je bila njegova zbirka uličnih tabli i sijalica, nastala veranjem po zidovima i banderama. Tako je i Dado Đurić na vratima svog ateljea dugo držao tablu „General Černjajev”. Poklon Igora Vasiljeva.
U jesen 1953. godine ponovo se ženi. Ovaj put koleginicom s fakulteta, Ljupkom. Bila je to velika ljubav. Odlazi kod njenih u Ohrid, da je prosi. Prstenuje je starim ruskim prstenom, ovekovečenom na njenom portretu. Tamo nastaje još jedan niz slika. Nadahnuća mu ne manjka. Narodna tradicija, vez, manastiri… A onda se pojavljuju malo drugačije slike. Na njima preovlađuju prividno morbidni prizori, groblja, sahrane, utopljenici. Slikane u hladnom akvamarinu. Sasvim dovoljno da se uvek dokonom čaršijom pronese priča kako je Igor pao u depresiju. Nešto sluti. Ljudi su skandalizovani, a valjda najveći haos napravio je jednim duplim portretom, „Autoportret sa smrću”. Slikaru nakežena smrt drži ruku na ramenu.
Ljupka je trudna. Čim su saznali radosnu vest, Igor je nerođenom detetu dao ime. Ako bude muško, zvaće se Aleksej. Žensko, Marija. Raduje se bebi. Čim je saznao, iako u oskudici, čašćavao je po gradu. Sve nekako leže na svoje mesto. Govori da ima zamisli za još bar 200 godina slikanja. Sprema se za studentsku ekskurziju u manastir Ravanica.
Studenti su se tog 10. aprila 1954. godine ukrcali u voz. Usput se pilo, podosta, studentski, a Igor je slabo podnosio alkohol. Kada su posle više sati truckanja stigli u Ćupriju, neko je primetio da Igora nigde nema. Otpisali su mu to na neku šalu. Pojaviće se već. Kada se ni posle više sati nije pojavio, svi su se dali u potragu. Nigde ga nema. Uključila se i milicija. Posle dva dana u Beograd stižu crni glasovi. Igor je nađen. Mrtav.
Zvaničan izveštaj glasi da se radi o nesrećnom slučaju, nekako je ispao iz voza, pet minuta pre nego što će stići u Ćurpiju. Čaršija je odmah počela da ispreda svoje verzije. Od toga da se sam ubio, pa do toga da ga je neko gurnuo iz voza. Pojavila se i priča da se nekoliko minuta pred smrt na platformi voza posvađao s milicionerom koji ga je opominjao da ne izvodi akrobacije između vagona. Dušu dalo za razvijanje teorija zavere. U to su se savršeno uklopile i slike koje je radio pred smrt. Odmah su proglašene za „plavu fazu”, kojom je nagovestio svoju pogibiju.
Proglašavaju ga za morbidnog. Ne shvataju da su slike kao ogledalo. Ljudi vide sami sebe ili ono što žele da vide. Upravo ono čemu se Igor kroz svoje delo celog života izrugivao. Supruga Ljupka i danas tvrdi da ništa od toga nije istina. Naprotiv. Pred smrt je bio uobičajeno veseo. Nikakva depresija. Ni govora o samoubistvu. Takozvana „plava faza” nije faza. U to vreme radio je i druge i drugačije slike. A o tome svedoči i platno pod nazivom „Radoznala Zika”, jedno od poslednjih koje je uradio.
* * *
Autor ovog teksta imao je sreću da vidi ovu sliku, u vlasništvu porodice. Ništa tu ne nagoveštava skori kraj. Ljupka i Marija kazuju da je „Zika” bila samo prva u nizu zamišljenih slika, budućeg ciklus vanzemljskih bića. Ili, kako je Igor govorio, životinja bez zemaljske težine. Ili slika „Ribar sa zlatnom ribicom”, jedna od onih koja se uzima kao primer morbidnosti. Slika nalikuje prizoru iz ruskih skaski. Sve je tu, atmosfera, svetlo, sam motiv. Zato porodica, počev od deduške Alekseja, prihvata zvaničnu verziju. I dan- danas. Pogotovo ako se poznaje Igorova sklonost ka akrobacijama. Pentrao se po vozu i, verovatno, udario glavom u neki stub. Tome u prilog svedoči i rana od udarca na glavi, pozadi. Tragičan kraj čoveka koji je svojim životom posvedočio svoje stvaralaštvo. A imao je nepunih 26 godina. Do tada je uspeo da uradi više od 400 slika .
Nemanja Baćković,
Politin zabavniK
