Izvor: Politika, 23.Dec.2012, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva novčića i Aljaska
Neobični predlozi za rešavanje problema američkog deficita i državnog duga
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Predsednik Barak Obama i republikanska opozicija u predstavničkom domu Kongresa ne uspevaju da se dogovore kako da smanje budžetski deficit koji će i ove godine premašiti bilion dolara – hiljadu milijardi – a vlada će u novi zakonski plafon za svoje zaduživanje od 16,4 biliona udariti najkasnije u februaru iduće godine.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ako u preostaloj nedelji dana ne bude sporazuma, zemlja će onda stići do „fiskalne litice”, neke vrste budžetskog ponora: od Nove godine će stupiti na snagu paket automatskih povećanja poreza i smanjivanja budžetskih izdataka, kombinacija koja bi iz ekonomije ispumpala dosta dolara i usporila njen ionako letargičan rast.
Državni dug je inače već 100 odsto bruto nacionalnog proizvoda, svega što se u zemlji za godinu dana proizvede i kroz usluge razmeni.
Zbog svega ovoga nije iznenađenje što su se u opticaju pojavili predlozi kojima se ovaj dvojni, međuzavisni problem, rešava na originalan, i svakako neobičan način.
Prvi je prosto magičan: deficit se otklanja tako što će Federalne rezerve, ovdašnji sistem koji ima ulogu centralne banke, iskovati dva novčića od platine.
Svakom bi pri tome odredila vrednost od bilion dolara: novčići bi fizički bili stavljeni u sef Federalnih rezervi, a na račun Trežerija (pandan ministarstva finansija) bilo bi prebačeno dve hiljade milijardi.
I problem rešen: vlada ima dovoljno dolara da u sledeće dve godine podmiruje sve svoje obaveze bez dodatnog zaduživanja.
„U ovom predlogu nema ničeg što je ekonomski problematično”, ocena je Džozefa Ganjona iz Pereson instituta za međunarodnu ekonomiju u „Vašington postu”.
Pravno je takođe sve čisto. Po zakonu postoji doduše ograničenje za štampanje papirnog novca kao i limiti za kovanje zlatnih, srebrnih i bakarnih novčića. Ali za platinske, toga nema.
To bi praktično bilo štampanje novih dolara, pa je prva pomisao da bi to bilo generator inflacije. Neće je biti, smatraju ekonomisti, jer će vlada trošiti kao i dosad, pa dakle neće biti inflatorne tražnje.
Naravno, ova kombinacija podrazumeva političke komplikacije, moguća pravna osporavanje i slično – što sve ovu ideju čini praktično nerealnom.
Realna nije ni sledeća, ali je podjednako zanimljiva.
„Prodajmo Aljasku”, predlaže reporter „Vašington posta” Stiven Mafson, čiji su sektor energija i finansije, i koji napominje da je dosad uživao podsećajući „bez pasoša” ovaj deo Amerike koji je geografski znatno bliži Rusiji nego matičnoj teritoriji SAD.
Prodaja Aljaske bila bi dobra trgovina: nešto što je kupljeno jeftino, bilo bi prodato višestruko skuplje.
Aljaska je ogroman prostor – 1,7 miliona kvadratnih kilometara (20 teritorija Srbije) – sa malo stanovnika (700.000), ali sa bogatim energetskim resursima. Čak 69 odsto tamošnje zemlje inače je u vlasništvu federalne vlade.
Od Rusije je kupljena praktično za džabe, iako su se glavnom američkom pogađaču u ovom poslu, tadašnjem državnom sekretaru Vilijamu Sjuardu, 1867. podsmevali što je za „isceđenu pomorandžu” dao ondašnjih 7,2 miliona dolara (oko 120 miliona u današnjim).
Koliko bi za „Sjuardovu ledaru”, moglo da se dobije danas?
Procene su da ispod tamošnjeg snega i leda leži oko 3,7 milijardi barela nafte i oko devet biliona kubika prirodnog gasa, a po svoj prilici i mnogo više od oba energenta. Jedan ekonomista Stanford univerziteta je još sredinom osamdesetih te rezerve procenio na 200 milijardi, računajući tadašnju cenu od samo 26 dolara za barel. Današnja je trostruko veća. A tome treba dodati i rude bakra i naravno, zlata, po kojem je Aljaska odavno poznata.
U svakom slučaju – dobar komad nekretnine, sa početnom cenom od oko četiri biliona dolara.
Kupaca bi svakako bilo. Kao prvo, Rusija bi jedva dočekala da vrati teritoriju na severnoameričkom kontinentu koju je brzopleto prodao njen takođe prezaduženi car Aleksandar Drugi.
Ako bi prodaja bila vršena tenderom, na njemu bi svakako učestvovala i Kina, kojoj su potrebni i energija i dodatni geografski prostor. Kina ionako ima tri biliona dolara u svojim deviznim rezervama stečenim u trgovini sa Amerikom.
Možda bi, razmišlja kolega iz „Vašington posta”, mogao da konkuriše i neki domaći tajkun. Kao najverovatnijeg ponuđača, on vidi ekstravagantnog milijardera, koji se obogatio na nekretninama, Donalda Trampa. Eto mu prilike da dobije „Tramplend” i izdaje sopstvene krštenice (pošto ne veruje u onu koja je Obami izdata na Havajima).
Ideju o prodaji Aljaske prvi je pomenuo bivši visoki funkcioner Trežerija Džim Milstaj na jednoj konferenciji o američkom državnom dugu. Kao dobar ekonomista, on je to međutim uporedio sa „grejanjem kuće loženjem nameštaja”, a predlog je, kako je obrazložio, izneo samo da bi ukazao na ono glavno: da u rešavanju problema deficita i državnog duga predstoje neki „neprijatni izbori”.
Ali da li je deficit od bilion dolara tako strašan kao što izgleda?
Nije, uporno tvrdi popularni profesor ekonomije i međunarodnih odnosa sa Prinstona i kolumnista „Njujork tajmsa” Pol Krugman. Suma jeste velika, ali Americi ne predstoji dužnička kriza „odmah iza ćoška”, iako se, zahvaljujući demografskom starenju svog stanovništva, suočava sa dugoročnim budžetskim problemima.
Sa stanovišta američke ekonomske snage i njene pozicije u međunarodnoj ekonomiji, bilion dolara nije znak „neodrživih finansija”. Izgledi za veći ekonomski rast su sasvim realni, i sa njime se automatski povećava priliv u budžet i razlika između prihoda i rashoda države automatski smanjuje.
Deficit je, tvrdi Krugman, samo posledica ekonomske depresije, pa zato glavna pažnja treba da bude posvećena otklanjanju uzroka, odnosno podsticanju rasta, pa makar i novim zaduživanjem.
To znači da nema potrebe ni da se iskuju novčići od platine niti da se proda Aljaska. Pod uslovom, naravno, da se pre toga ne upadne u fiskalnu provaliju.
Milan Mišić
objavljeno: 23.12.2012
Pogledaj vesti o: Barak Obama
