Izvor: MozzartSport.com, 26.Nov.2014, 16:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upoznajte novog selektora Srbije: Raša kojim se ponosi Ivanjica
Pre više od četiri godine MOZZART Sport posetio je Ćurčića u njegovom rodnom mestu i zabeležio priču koja ga predstavlja iz potpuno drugog ugla, a aktuelna je i danas jer se, kako kažu, Advokatov naslednik nije promenio
Bilo je to u proleće 2010. godine. Radovan Ćurčić privodio je kraju svoj trogodišnji mandat u ivanjičkom Javoru i pripremao se za svoj prvi angažman u Fudbalskom savezu Srbije. Naime, tada, neposredno pred Svetsko prvenstvo u Južnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Africi, Radomir Antić i FSS poverili su mu zadatak da u Japan povede reprezentaciju sastavljenu od superligaških igrača kako bi se videlo ima li tu materijala za Mundijal. Taj prvi kontakt s nacionalnim timom bio je onakav kakav se nadamo da će biti ovaj, mnogo dugotrajniji i ozbiljniji. Srbija je pobedila sa 3:0 u Nagaiju, dva gola dao je Mrđa, jedan Nemanja Tomić, a bili su ekipi i Dušan Tadić, Raća Petrović, Pavle Ninkov...
Neposredno pred put u Japan kolege Oliver Đurić i Milan Vuković posetile su Ćurčića u Ivanjici, a iz teksta koji je tada nastao možete da upoznate novog selektora Srbije iz nešto drugačijeg ugla. Zato ga sada i ponavljamo u integralnoj verziji, uz fotografije koje su tada nastale, jer, priznajte, iako je dugo u srpskom fudbalu kao igrač i trener Ćurčić nije često bio u žiži javnosti...
...
Užurbanost misli i dela, ta trka s vremenom koje nam stalno izmiče, čini nas autističnim posmatračima detalja. Život smešten u kalup preživljavanja i tranzicione jurnjave tek katkad otvori vrata i prozore za vazduh kojim kruži čudna pitomina, podsećajući se na mesta na kojima smo nastali i odrastali, da bi se od njih otuđili.
Na takvim mestima, gde slobodno vreme još uvek postoji, svaki čovek koji je usamljen od belog sveta, a nosi kakvu plamenu misao koju ne može u sebi da savlada, a ni da ostvari, podseća na Prometeja prikovanog za Kavkaz. Tek onih vorholovskih petnaest minuta slave, koji mogu da se dogode svakom iako se događaju retko, skinu okove s provincijskog Prometeja. Kao u priči Radovana Ćurčića…
Fudbalsko obrazovanje kojim vlada napravilo ga je velikim dužnikom: naročito duguje vlastitoj naklonosti radu. Njegovi učitelji pokazali su mu puteve učenja, ali on ih je sam prokrčio. Sam je sebi otvorio širok prilaz uspehu, kao što je sam uspeo da savlada manire i u rodnoj Ivanjici, i na velikom, prvoligaškom terenu belog sveta. Ko god ga poznaje, reći će za njega da je "fin dečko": od Fudbalskog saveza Srbije, koji mu je dao šansu da vodi reprezentaciju naše zemlje u Japan, preko kolega koji svedoče kako dostojanstveno drži mesto trenera Javora, do njegovih Ivanjičana, koji se sad ponose svojim Rašom.
U to smo se uverili šetajući se s njim po Ivanjici. Dobronameran narod mu prilazi, pružaju ruke…
"Ih, ovo će da ispadne kao da su baš svi dobri prema meni. Eto, namestilo se sad kad ste sa mnom. A nije oduvek bilo tako, pogotovo kad sam postao trener Javora. Ljudi u manjim sredinama obično bolje reaguju kada im neko dođe sa strane i preuzme ulogu trenera lokalnog tima, ali su dobri rezultati učinili da me ubrzo prihvate", priča nam Ćurčić dok nalazimo slobodan sto u lobiju hotela "Park", stožera tamošnje turističke ponude.
Naravno, kada Javor odigra loše, ne postoji mogućnost da se trener sakrije. Onda, kaže, pokušava da ostane staložen kad mu poneko priđe s idejom da ga kudi.
"Tako je to u malom mestu… Moram da odgovaram svima jer svaki jutarnji odlazak na kafu predstavlja konferenciju za javnost."
Ma kako to čudno zvučalo, udaljenost Ivanjice od "ostatka sveta" pomogla mu je, tvrdi, da postane ono što jeste.
"Ipak smo podosta dislocirani, ali mi je to bio preduslov da me ne razbijaju neke druge stvari. Ovde se posvetiš samo svom poslu i onda nemaš lutanja. Zato nisam opteretio misli događajima u medijima i da li se stvara neka slika o meni, onakva ili ovakva. Ostao sam po strani, sledeći logiku da tiha voda breg roni."
I izronila je, i to ne breg, već planinski masiv, budući da se trenerima malih klubova skoro nikada ne događa ono što se njemu desilo. Takav kvalitativan skok podrazumeva i ljudsku zavist, ali Ćurčić napominje kako su zavidni oko njega u ogromnoj manjini.
"To što sam postao selektor reprezentacije sastavljene od igrača iz domaće lige je uspeh za ceo grad, ne samo moj. Doduše, takođe znam i šta su ljubomora i zavist, i da neki ljudi teško podnose uspeh, pogotovo u malim sredinama. Teško je, kada se izdigneš, ostati na toj poziciji. Nađu se i oni što vole da te vrate unazad… Ali takvih je malo, u mojoj okolini gospodari pozitivna atmosfera. Znaš, u Ivanjici nema povlašćenih. Mislim da sam izgradio imidž normalnog čoveka, da ljudi o meni imaju mišljenje da sam onakav kakav sam, da nisam prepotentan. A to nije nimalo lako, jer se ovde i najmanja sitnica čuje i vidi."
Kada ga je Radomir Antić pozvao i saopštio mu da će predvoditi našu fudbalsku ekspediciju u Japanu, prvo se obratio supruzi.
"Ona mi je, naravno, najbliža, a sve što je najiskrenije stiže od moje porodice. Obradovala se, jer to je velika nagrada za mukotrpan posao koji već sedam godina obavljam sa saradnicima. Zna kako mi je, koliko gorčine ponekad zadržavam u sebi, pa kada na televiziji vidi jednog starijeg kolegu trenera, kaže: Uskoro ćeš i ti biti takav."
"GLEDAM ENGLEZE I ITALIJANE, FRANCUZE IZBEGAVAM..."
Za razliku od ostalih sagovornika u ovoj rubrici, koji listom navode kako im smeta to što ih obaveze udaljuju od porodice, Radovan Ćurčić nema tih problema.
"Kao porodičan čovek, voleo bih da moj posao u Javoru potraje što duže. Rođen sam i živim na 50 metara od stadiona, za minut mogu da stignem i kući, i na posao, pa s lakoćom obavljam ono što od mene zahtevaju malo dete, supruga, porodica i klub. Znam da imam više vremena za porodicu u odnosu na druge koji se bave vrhunskim sportom, ali mislim da ni to nije dovoljno. Ali zadovoljan sam, ne mogu baš sve da imam. Pri tom, nisam toliki fudbalski fanatik da čim dođem s posla, uzmem daljinski i prebacim kanal na utakmicu. Ne gledam mnogo fudbal na televiziji, više volim neki film ili da provedem vreme s prijateljima u kući. Naravno, gledam mečeve Lige šampiona, italijansko i englesko prvenstvo, ali nema šanse da pogledam utakmicu francuske lige ako ne igraju dva vrhunska tima."
Porodično okupljanje u domu Ćurčićevih počinje oko pet po podne…
"Tada supruga i ja završavamo obaveze na poslu, a period od pet do osam provodimo uglavnom u parku, kada je lepo vreme. I kada klinac zaspi, onda sledi ili film ili skup prijatelja. U suštini, malo spavam, nekoliko sati dnevno, a najlepši deo dana mi je od deset uveče. Tada počinju ta kućna druženja… Sve zavisi od toga da li je zima ili leto, da li pravimo roštilj ili smo otišli na Goliju, Kokin Brod… Uglavnom, život u Ivanjici može da bude veoma nezgodan ako se ne organizuješ dobro, ako ne nađeš svoj prostor za odmor i provedeš ga onako kako ti odgovara. Onda ulaziš u monotoniju. Ali našli smo sebe, to je ono što drži male sredine jer se viđamo često."
Za sebe smatra da nije ni strog ni popustljiv kao sportski pedagog, a jedino bi, da može, promenio to što je suviše emotivan. Svaki poraz preterano uzima k srcu, do to mere da ne pomaže ni tešenje prijatelja koji ga podsećaju da se porazi podrazumevaju u klubu kalibra Javora. Napetost kojom ga svakodnevno časti profesija naučila ga je da bude tolerantan kada dođe vreme da njegov sin odlučuje čime će se baviti.
"Kada mi dete bude stasalo, neću biti angažovan oko odluka šta i kako dalje. Biću po strani. Ne mogu da shvatim roditelje koji stalno dolaze na treninge i gledaju svoju decu. Nemaš pojma koliko me to iritira. Istina, voleo bih da mi se sin bavi nekim sportom, ali uopšte nemam ambiciju da mu to bude profesija jer znam da ima puno lepših stvari za njega. Nisam od onih koji će da mu gura loptu da bi se on tu nešto igrao. Ako bi bio ekstra talenat, da se vidi da ima šanse da bude vrhunski igrač u bilo kom sportu, normalno da bih nešto pomogao, ali treba biti realan i ne gurati dete po svaku cenu. Bolje je da se bavi rekreativno sportom nego da bude poluprofesionalac."
"IVANJICI SE UVEK VRATIM"
Iako mu se bliži četrdeseta, skoro da izgleda isto kao što je izgledao kada se aktivno bavio fudbalom, dajući golove na prvoligaškoj sceni.
"Kada ne bih radio tri meseca, video bi kakav bih bio. Sedam godina nisam potrčao. Previše sam u fudbalu i previše sam zasićen, nemam želju ni da odigram na male golove. Ma ništa, ni džoging."
Ritam na koji je navikao sastavljen je i od redovnog čitanja sportske štampe. Dovoljno je, tvrdi, upućen u zbivanja da zna šta je u člancima istina, a šta nije.
"Imam saradnika koji cepa novine. Kad pročita, kaže: Pa mi nismo bili na istoj utakmici, i onda ih zgužva i baci. Kada sam se prihvatio posla oko selektiranja fudbalera za Japan, znao sam da neće biti lako i da ću možda biti na udaru onih koji sumnjaju u moj izbor. Pokušaću da ostanem pozitivan, a ako u budućnosti ne budem uspeo, otići ću na Goliju da pravim roštilj i da se lečim od toga, a-ha-ha..."
Kada ga je posao odvodio u druge, veće sredine, stalno ga je nešto "žuljalo"…
"Živeo sam po godinu dana u Novom Sadu, Beogradu, Prištini, Sloveniji, pa dve godine u Užicu i šest meseci u Čačku, ali me je uvek nešto vuklo Ivanjici. Vraćao sam se uglavnom zbog sećanja na detinjstvo, druženja i malo mirniji život. Znaš ono, da ti sutrašnji dan nije pun stresa kao u velegradu. Slobodno vreme je najveći luksuz, a njega u malim mestima ima jer se ne gubi u prevozu, čekanjima, redovima, gužvama… Novi angažman me neće promeniti. Ne, sigurno, jer ne volim da se eksponiram i da budem u centru pažnje. Najviše bi mi odgovaralo kada bi bio uvek negde sa strane i tako dolazio do nekog cilja. Možda mi je to i minus, pošto nisam toliko ambiciozan da bih išao ka cilju tako što bih želeo da budem ono što nisam. To ne smem ni da pokušam, jer bih onda odlutao."
Bez obzira na to šta uradi u Japanu, tvrdi da neće čitati komentare na internetu.
"Ne bih da remetim svoj mir. Iskreno, čitati komentare svakoga u današnje vreme znači da ti nije stalo do sopstvene stabilnosti. Bilo kako bilo, na meni je velika odgovornost. Sad treba da pokažem da li sam sposoban da vodim takvu priču ili nisam."
...
Tako je te 2010. godine pričao Ćurčić. Oni koji ga poznaju tvrde da se nije promenio. I dalje je za svoje Ivanjičane Raša. Mi mu želimo mnogo uspeha u radu i plasman na Evropsko prvenstvo 2016. godine.
(Foto: MOZZART Sport)
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo, Japan
Nastavak na MozzartSport.com...
