Izvor: Politika, 08.Okt.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAD: Ne diraj u ekonomiju
U uređenom sistemu kao što je američki, vlada se samo izuzetno meša u privredne tokove i nema nikakvog uticaja na monetarnu politiku
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Kad je krajem septembra objavljen najnoviji izveštaj o ključnim indikatorima američke ekonomije, ovde su izvučena dva zaključka.
Prvi, da stanje nije idealno ali se poboljšava. Drugi, da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << situacija loša i da je zemlja na „pogrešnom koloseku”.
Reklo bi se da je to klasičan primer optimističkih i pesimističkih naočara: kroz prve čaša je dopola puna, a kroz druge dopola prazna. Ali ovaj paradoks postaje razumljiv tek kad se uzme u obzir da je Amerika u završnici kampanje za predsedničke i kongresne izbore, te da, razumljivo, jedna strana stvari ulepšava, dok ih druga predstavlja gorim nego što jesu.
Brojevi su sledeći: tempo ekonomskog rasta u drugom kvartalu, poslednjem za koji su sređeni podaci, iznosi 1,3 odsto. Nezaposlenost je 8,1 odsto, a stopa inflacije u poslednjih 12 meseci 1,7 odsto.
Gledano spolja, iz Evrope, odnosno iz evrozone, situacija je zavidna. Iznutra, pošto se pamte mnogo bolji dani – stopa nezaposlenosti, koja je ovde najosetljivije političko pitanje, „normalno” je ispod šest odsto, a koliko 2000. bila je samo 3,9 odsto (u ekonomskoj teoriji punom zaposlenošću u jednoj zemlji smatra se situacija kada je ovaj indeks ispod pet odsto).
Biro za ekonomsku statistiku upravo je saopštio da je zaposlenost danas veća nego u januaru 2009, kada se Barak Obama uselio u Belu kuću, što je tačan odgovor na pitanje da li Amerikanci danas bolje žive nego pre četiri godine. Na kraju krajeva, ekonomija ipak raste, a posao ima velika većina radno sposobnih Amerikanaca.
Prilike su međutim takve da je tačna i ocena da je ovo najgora „nerecesiona godina” u američkoj istoriji, zbog čega je legitimno pitanje šta vlada preduzima da situaciju poboljša.
Najkraći odgovor je: ništa, ili gotovo ništa.
Preuzimajući izvršnu vlast u takođe najtežim okolnostima u novijoj istoriji, Obama je povukao nekoliko poteza koji su prema objektivnim ocenama sprečili da se „Velika recesija” – finansijske i ekonomske krize koja je prvo ovde počela u decembru 2007, da bi postala globalna i vrhunac imala u septembru 2008. – ne pretvori u „Veliku depresiju”, dosad najveću krizu u istoriji kapitalizma iz tridesetih godina prošlog veka.
Raznim uredbama i zakonima prvo je stabilizovao bankarski sektor koji je u jednom momentu bio na ivici kolapsa, sproveo program ekonomskih stimulansa od skoro 1.000 milijardi dolara koji je posebno pomogao automobilskoj industriji koja je bila bankrotirala i dospela na ivicu likvidacije.
Oporavak je zvanično počeo u junu 2009: nezaposlenost od oko 10 odsto je sporo smanjivana, rast je bio anemičan i mnogi su skloni da tako nešto proglase za „novu normalnost”.
Niko nije sasvim zadovoljan ekonomskim prilikama, ali su ovde u toku velika politička i ideološka sporenja o tome kako ih poboljšati i kakva je uloga vlade u tome.
Pošto je reč o uređenom i dovršenom sistemu, opšti stav je da politika treba da se drži podalje od ekonomije. Na ovome naročito insistira Republikanska partija, pa su glavne tačke ekonomskog programa njenog predsedničkog kandidata Mita Romnija što manje regulative i što niži porezi.
On čak smatra da Obama nije trebalo da spasava ni automobilsku industriju, jer je tržište po njemu isključivi arbitar toga ko na njemu treba da opstane, a ko treba da propadne.
Filozofija demokrata je nešto drugačija: vlada treba da interveniše kad god je to neophodno, a tržištem ne treba da upravlja samo njegova „nevidljiva ruka”, nego treba da postoje i precizna pravila igre.
S tim u vezi je u toku i velika polemika: treba li i Amerika, kao i Evropa, da zbog velikog budžetskog deficita (Obama je nasledio minus u državnom predračunu od 1.200 milijardi dolara i to nije uspeo bitno da promeni, a tokom njegovog mandata je povećan ukupni državni dug) – da steže kaiš i smanjuje trošenje, ili, naprotiv, da svojom potrošnjom (koja podrazumeva dodatno zaduživanje, mahom kod Kine), podmazuje ekonomske tokove.
Specifičnost Amerike je i u tome što lična potrošnja u ukupnim ekonomskom obrtu, koji čini bruto nacionalni proizvod, učestvuje sa 70 odsto, pa na stanje u ekonomiji bitno utiče optimizam ili pesimizam običnih ljudi.
Potrošnja ovde podrazumeva i trošenje (još) nezarađenog, zaduživanje kreditnim karticama, kredite za automobile i pokućstvo, školovanje i najveći ličnu investiciju za svakoga: kupovinu kuće ili stana.
Recesija je, naravno, donela strepnje za budućnost, pa je prirodna reakcija bila da svako pritegne svoj kaiš i ređe otvara novčanik. To je za posledicu imalo da je bilo više robe i usluga nego kupaca, poslodavci nisu imali razloga da otvaraju nova radna mesta, a krajnji rezultat je gore opisano stanje: situacija u kojoj svi smatraju da treba da bude bolje, ali su u sebi zadovoljni što nije gore.
Vlada ovde nema uticaja ni na monetarnu politiku: Obama nije promenio, već je produžio mandat predsedniku Federalnih rezervi (guvernera centralne banke u ovdašnjem sistemu), koga je imenovao Džordž Buš. Ben Bernanke, koji je na tom mestu od 2006, zadržao je politiku jeftinog novca. Kamate na kratkoročne kredite ovde su tek nešto iznad nule.
Pošto je dolar rezervna valuta, Amerika, uprkos ogromnom dugu (11.300 milijardi, 72 odsto BNP-a) zadužuje se po najpovoljnijim mogućim kamatama (oko 1,5 odsto) i svi rado kupuju njene obveznice kao bezbedne, mada ne i superprofitabilne.
Najnovija intervencija Federalnih rezervi je „kvantitativno ublažavanje” – povećanje mesečne svote za otkup obveznica hipotekarnih kredita na 80 milijardi dolara mesečno, što banke treba da podstakne da olabave uslove za kreditiranje kupaca nekretnina i time bude doping za celu ekonomiju. Ovaj potez je međutim naišao na oštru osudu republikanaca koji smatraju da glavni akteri na tržištu treba da budu kapitalisti, odnosno preduzetnici.
Milan Mišić
objavljeno: 08.10.2012.
