Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vremeplov u Kartagini
Putovanje u susret Virgiliju, Hanibalu, Punskim ratovima i senatoru Katonu
Od našeg specijalnog izveštača
Kartagina, Tunis – Kakva jedinstvena prilika za razigravanje mašte!
Dole, u daljini tuniskog zaliva, zamišljam savršeno skrojene, i savršeno skrivene, ratne i civilne luke koje su ovaj feničanski grad – punski kako su ga zvali Rimljani – činile najmoćnijim i najbogatijim na Mediteranu.
Ratna luka je cirkularna, druga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravougaona, što je nesumnjivo bilo grandiozno dostignuće fortifikacione inženjerije 3. veka stare ere. Prva je mogla da štiti čak 220 ratnih brodova.
Ako je verovati legendi, onda je kroz čemprese i pinije i grčka boginja Hera imala isti pogled. Obožavala je Kartaginu. Odlučna da od nje napravi prestonicu sveta, tu je čuvala svoje oružje i kočije. Nije htela da veruje u glas da će jednog dana doći neki ljudi koji će uništiti bogato naselje.
Pojavili su se u drugoj polovini 3. veka stare ere. Rimljani su stigli okruženi aurom Virgilijevog epa „Eneida” o tragičnoj ljubavi Afroditinog sina, trojanskog junaka Eneja, pretpostavljenog pretka Rimljana, i osnivača Kartagine, kraljice Elise Dido, lutalica što je u prevodu njeno ime.
Prvo su se sukobili na Siciliji. Rat je završen ali pomorska moć Kartaginjana bila je uzdrmana.
Šetam brdom Birsa, kartaginskom tvrđavom koja čuva jedine, sasvim skromne ostatke punskog grada. Ne mari. Tu je, moguće, prolazio Hamilkar. Biće da je zagledan u isto more njegov sin, veliki vojskovođa Hanibal Barka, osmislio plan po kome će u vreme drugog punskog rata njegova armija preći Pirineje i Alpe, zapretivši Rimu kao niko pre njega.
Nikada im nisu zaboravili. Carthaginemessedelendam, Kartaginu treba uništiti, uporno je u Senatu ponavljao Marko Porcije Katon Stariji. Nije dovoljno pobediti, treba je uništiti.
Poslušali su ga. U trećem Punskom ratu Kartagina je, posle trogodišnje opsade, 146. godine stare ere zauzeta. Rimljanima možemo da zahvalimo Koloseum, šetnje Palatinumom i mnoštvo spomenika njihove imperije razbacanih po raznim kutovima sveta, ali prema Kartagini su bili nemilosrdni.
Preživeli rata su ili masakrirani ili prodati u roblje. Grad i 34 kilometra njegovih odbrambenih zidova su uništeni i spaljeni. Vatre su plamtele najmanje dve nedelje. Da bi obezbedili da Kartagina nikada više ne bude izazov Rimu, polja okolo posuta su solju da nikada više ne bi rađala.
Surovost je odavno pratilja civilizacija, pa sem skromnih ostataka punskog naselja, ostacima Malohovog svetilišta i Ešmunovog hrama, uz ponešto nekropola i glinenih maski, od feničanske Kartagine nije ostalo ništa.
Ipak, tačno vek pošto su je uništili, proglašavajući u međuvremenu Ustiku za prestonicu svoje afričke provincije, Rimljani su se vratili.
Julije Cezar je 46. godine p.n.e. obnovio Kartaginu i ona je oko 150. godine nove ere postala drugi najveći grad imperije posle Rima, sa stanovništvom koje je znalo da dosegne i do 700.000. Zlehuda sudbina time nije izbegnuta.
Kada su moralni i vojni temelji rimskog carstva počeli da se tresu, a hrišćanstvo postalo vera povlašćenih, za Kartaginu je bilo kasno. Smatrana za simbol dekadencije, neumitno je počela da tone.
Vandali i Vizantinci nisu uspeli da je spasu. Arapski osvajači su rimskom doslednošću gotovo dokrajčili grad. Ono što je preostalo, odnosili su vekovi.
Ovoga puta više nije bilo oporavka. Nedaleko prema jugu, novi grad, Tunis, zaštićen od osvajača velikom lagunom, popuniće vakuum.
Dok šetam, jedino mi preostaje da pratim umetničke rekonstrukcije prošlosti kako bih zamislio drevnu metropolu, njen Kapitol, hramove, kupatila ili forum.
Poput oplata piramida u Gizi, i ovde su ruševine poslužile kao građa za kuće koje su doskora podizali bogati Tunižani. Nova naselja blokirala su arheologe.
Preostali su samo rimski kapitoli i obezglavljene statue tadašnjih patricija razbacani po nevelikom prostoru, odeon, teatar i afmiteatar, cisterne i terme po okolini.
Početkom 16. veka, svedoči jedan istoričar, „drugu prestonicu zapadnog sveta predstavljali su jedna džamija, škola bez učenika, 25-30 radnji i oko 500 seljaka koji su, svojom bednom sirotinjom, karikirali aroganciju punskih senatora”.
Kako li je sve to izgledalo? Zašto ne progovori neobičan bor koji me podseća na libanski kedar. Zašto ćute raskošno plamteći potomci buganvilija? Imaju li šta da kažu dugovečna stabla maslina?
Kart Hadašt, Novi Grad kako su ga nazvali Feničani kada su ovde stigli negde u 9. veku stare ere, više ne postoji. Ostala je priča koja i danas raspaljuje maštu.
Poput rimskih mozaika u muzeju Bardo koji prete slavi Ravene: Perseja kako oslobađa Andromedu, Virgilijevih portreta, polunage Venere u društvu dva amora.
Prepustite se.
„Onaj ko nezainteresovano može da posmatra ruševine Kartagine, ili ne prizove scene njene slavne prošlosti i tragedije, mora da je, zaista, bezosećajan”, napisao je putnik 19. veka Edvard Blaker.
Carthaginemvisitandemesse, Kartaginu treba posetiti.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.06.2011
