Izvor: Politika, 07.Avg.2011, 11:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najduža Stoltenbergova borba
Otac aktuelnog premijera Norveške pokušava da na globalnom planu revidira strategiju borbe protiv narkomanije koja nije dala rezultate
Malo je poznato da je Torvald Stoltenberg, otac aktuelnog premijera Norveške Jensa, svojevremeno vodio dva mirovna procesa, onaj u bivšoj Jugoslaviji, za koju je emotivno vezan i u kojoj ima mnogo prijatelja, i drugi – kome se ne nazire kraj. Otac troje sjajne dece i glava kompaktno vezane porodice, idealni pregovarač u međunarodnim konfliktima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << spasavao je život najmlađoj kćerci Nini (1963), dok je u isto vreme, kao izaslanik generalnog sekretara UN bio posvećen nastojanju da približi zaraćene strane u bivšoj Jugoslaviji.
U memoarima „Radi se o ljudima”, koji su objavljeni 2001, Torvald opisuje svoje iskustvo sa kćerkom koja je intravenozni heroinski narkoman
„Jednog dana potpuno uronjen u mirovne pregovore na zaraćenom Balkanu, drugog bih grozničavo lutao ulicama Osla pokušavajući da pronađem Nini...”, piše on.
Nini je počela sa heroinom 1991. kada je imala 27 godina, a norveška javnost saznala je za to tek u oktobru 2001, nedelju dana pošto je njen brat Jens dao ostavku i raspustio kabinet u svom prvom mandatu kao premijer. Zajedno sa ocem Nini se pojavila u televizijskoj emisiji i ispričala o problemima sa kojim se suočavala nastojeći da kao težak zavisnik dođe do preko potrebne droge.
Krajem devedesetih bila je na ivici života. Dve godine bila je na bolničkom lečenju od narkomanske krize, gde su joj davane adekvatne količine metadona (zamena za heroin), kako odvikavanje od fizičke zavisnosti ne bi ugrozilo organizam.
Danas njen otac sa drugim poznatim svetskim ličnostima vodi kampanju za izmenu politike prema drogi. Uz Stoltenberga, u Globalnoj komisiji za politiku prema drogi, osnovanoj početkom godine, rade mnoge druge bivše političke zvezde – bivši predsednici Brazila, Kolumbije i Meksika, Enrike Kardozo, Sezar Gavirija, Ernesto Sediljo, bivša predsednica Švajcarske Rut Drajfus, nekadašnji državni sekretar SAD Džordž Šulc, nekadašnji predsednik SAD Džimi Karter, tu je i Havijer Solana...
Društvo je raznorodno i nije se u prošlosti isticalo po istomišljeništvu. Tu su i peruansko-španski pisac i prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Mario Vargas Ljosa i njegov najjači rival pred stokholmskom komisijom, najveći živi meksički pisac Karlos Fuentes.
I mnogi drugi znalci slažu se u jednom: rat protiv droge, koji je Ričard Nikson objavio kao nacionalni zadatak broj jedan, u leto pre četrdeset godina, izgubljen je! Nikson je aludirao na moto svog prethodnika koji je objavio „rat siromaštvu”, a po poslednjim detaljnim izveštajima UN obe pošasti, često međusobno isprepletane, danas su isto onoliko smrtonosne kao i u vreme „Votergejta”.
Uzimanje opijata u odnosu na prethodnu deceniju u svetu je povećano za 34 odsto, kokaina za 25 odsto, dok je, prema procenama, danas narko-biznis treći po profitu koji ostvaruje, odmah iza nafte i trgovine oružjem. Rat u takozvanim zemljama proizvođačima opustošio je Kolumbiju, sada razara Meksiko, i na putu je da napravi pustoš od Avganistana, zemalja Centralne Amerike, Bolivije, Perua i Venecuele. U zemljama zapadne Afrike rat je doprineo stvaranju „narko-država”, koje su lutke na koncu mafijaških kartela.
Donedavni šef kancelarije UN za drogu i organizovani kriminal Antonio Marija Kosta tvrdi da se profitom od opranih narko-para održavao čitav finansijski sektor na globalnom nivou, pre nego što je, najzad, nastupio krah 2008. Ali dok se Kosta zalaže za frontalni napad, direktno na oprani novac, grupa bivših predsednika, političara i pisaca upotrebljava sasvim drugi vokabular: najčešće se zalaže za jednu vrstu dekriminalizacije, čak i za legalizaciju narkotika.
Naročito se govori o besmislenom robijanju zbog posedovanja malih količina droge, posle čega su životi, najčešće mladih, kažnjenika uništeni zauvek. Džimi Karter se u „Njujork tajmsu” u junu založio za humaniju kaznenu politiku od ove koja se sada primenjuje i koja je „uništila milione porodica”.
Stručnjaci poput Dejvida Širka, iz Prekograničnog instituta u San Dijegu, proriču da je „legalizacija marihuane u SAD za deset godina neizbežna”, dok u Velikoj Britaniji Dejvid Nat, iz Nezavisnog naučnog komiteta za drogu, koji je postao sinonim za pokret protiv prohibicije, kaže da je „lov na one koji rekreativno upotrebljavaju kanabis, bezobrazluk i apsurd”. U Evropi, Holandija ne kažnjava upotrebu kanabisa, dok je Portugalija prva evropska zemlja koja je ukinula zatvorsku kaznu za posedovanje bilo koje droge (lake ili teške).
Tri latinoamerička predsednika iz pomenute komisije zalažu se za ukidanje prohibicije koja je bazirana na spaljivanju terena, od čega stradaju guste šume u tropima kao kolateralna šteta. Oni traže reviziju politike prema drogi, koja je u celom svetu inspirisana američkim objavljivanjem rata po nalogu tadašnjeg predsednika Niksona. Taj rat je doneo samo širenje nasilja, ljudske žrtve, narastanje mafije ogromnu moć narko-bosovima. Ali vlade Velike Britanije i SAD i dalje se protive svakom radikalnijem zaokretu u ovom ratu, za koji se tvrdi da je najduži u novijoj istoriji sveta.
Što se ćerke Torvalda Stoltenberga tiče, ona je izričita: na drogu me nije navela nesreća u porodici. Naprotiv, uvek sam u njoj nalazila puno ljubavi. Ali za lečenje narkomana neophodno je razumevanje celog društva. Ne mogu nas terati u ralje zavisnosti i kriminala.
Torvald se slaže da je kao i u svakom mirovnom procesu potrebno razumeti obe strane.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 07.08.2011.
