Izvor: Politika, 03.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesijeva tri prsta
Kad Lionelu Mesiju nije bilo dovoljno što nosi pehar fudbalskog prvaka Evrope nego je još i podigao tri prsta, poneko je ovde mogao da pomisli kako se „primio” na našu simboliku. „Avaj”, on je samo „na prste” pobrojao trofeje koje je ove godine osvojila njegova „Barselona” i skor golova datih finalnom gubitniku „Mančesteru”.
„Barsin” trijumfalni pohod privukao je i širu pažnju, kao dragoceni izuzetak u vremenima posrtanja mnogih, državnih i biznismenskih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistema. Pomaljaju se čak i sugestije da bi ona mogla da posluži kao novi uzor za prevazilaženje svakojakih društvenih izazova.
Deluje preterano, naravno, davati toliki značaj „najvažnijoj sporednoj stvari”. Vredi ga ipak zabeležiti, pogotovu zato što smo se već, ovde i u svetu, uverili da je mogućna i druga „nezamislivost”: da važne stvari postaju sporedne, kako svedoče podaci o padu standarda građana i poverenja u političare i menadžere.
Interesovanje i izvan fudbalskog terena za „Barsin” model usmereno je na izučavanje bar četiri njena odstupanja od uobičajenosti. Prvo, ona je jedna od vrlo retkih globalnih giganata, stasalih usavršavanjem lokalnih kadrova, mahom izvan klasičnog uvoza i izvoza: devet od 12 ključnih joj aktera, trener plus osam članova prve postave, ponikli su iz njenog „uzgajališta talenata”.
Drugo, takođe tri četvrtine tog sastava čini domaća radna snaga, za razliku od ostalih rivalskih džinova u kojima često prevladavaju „gastarbajteri” (u „Mančesteru” osam). Treće, pokazala je da se i u najbespoštednijoj konkurenciji može više uspeti finim nego grubim potezima, neprekidnom igrom nego prekidima igre.
I četvrto, oživela je zamrzlu vezu između uspešnosti i saosećajnosti: sa milion i po evra godišnje podupire Unicefove akcije za pomoć deci, na šta ju je inspirisala i okolnost da je baš brigom o jednom klincu, kome je sa 900 dolara mesečno finansirala terapiju za podsticanje rasta, dobila vrhunsku premiju – taj mališan bio je Mesi, danas najbolji igrač sveta.
Tako delotvornom kvartetu vrednosti poslata je hrpa komplimenata. „Barsina” igra je poređena sa virtuoznošću na drugi način proslavljene katalonske legendarne četvorke virtuoza – slikara Dalija i Miroa, arhitekte Gaudija, muzičara Kasalsa. Hvaljena je i kao „opčinjavajuća sebičnost”, pošto dugo a atraktivno („tiki-taka”) drži loptu van domašaja protivnika. Pripisano joj je i da pobeđuje „jezikom nerazumljivim za druge”. Pojedini cinici su čak savetovali da, zbog njene premoći u veštini, svi koji računaju na „fizičku snagu” napuste fudbal i posvete se ragbiju.
Većina poznavalaca preporučuje, pogotovu onima koji teže da dosegnu globalni vrh, kopiranje „Barsinog” kvarteta vrednosti sa: školom za unapređivanja talenata, prevagom pedantno odgajenih domaćih kadrova, nadmoći prefinjenosti nad grubostima, spojem uspešnosti i saosećajnosti. Slažu se, nažalost, i da je imitacija gotovo nemogućna. Jer, „Barsa” nije ni Kominterna ni Volstrit, ni njima slični mehanizmi za naturanje pravila ponašanja.
Ona afirmiše „samo” – igru. I potvrđuje raniji zapis nobelovca Ive Andrića: „Na tom bespuću, koje je naš ’ozbiljni’ i svesni život, nama je utoliko lakše i lepše ukoliko je u nama još ostalo smisla za igru”…
Očuvanju tog smisla doprinela je „Barsa” i nesvakidašnjom „štafetom”. Dva njena igrača prenela su kapitensku traku trećem, da bi on prvi podigao šampionski pehar, pošto je brzim oporavkom od operacije zloćudnog tumora na jetri ojačao simbolizam igre kao sudbine.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 04.06.2011
