Izvor: Politika, 19.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mateja Kežman – talenat ili zabluda
Od našeg specijalnog izveštača
GELZENKIRHEN, 18. juna – Teško da će ikada biti zaboravljen poraz u drugoj utakmici "plavih" na Mundijalu 2006. Šest primljenih golova od selekcije Argentine, bilans je jedne reprezentacije koja za koji dan nestaje sa svetske fudbalske pozornice i odlazi u istoriju. U sredu 21. juna, ovde u Nemačkoj selekcija zemlje koje više nema, pod imenom Srbija i Crna Gora, igrom sudbine izaći će poslednji put na teren protiv reprezentacije Obale Slonovače, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne bi li pokušala da makar malo ublaži gorak ukus koji cela nacija nosi od tog nesrećnog predvečerja sa velelepnog stadiona "Veltins arena" u Gelzenkirhenu.
Da li je sve moralo baš tako da se završi po nas, pitanje je na koje nije lako naći pravi odgovor.
Gde su odgovori
Ipak, ono što se ne može poreći je činjeniica da smo u tom meču od 65. minuta igrali sa igračem manje, jer je, zbog grubog nasrtaja s leđa na jednog protivničkog igrača, crveni karton dobio naš centarfor Mateja Kežman. Pre toga, Kežman je već zaradio žuti karton u prvom poluvremenu, a zbog pomenutog prekršaja sudija Italijan Roseti, odmah mu je pokazao put u svlačionicu.
Do tada dobro uzdrman, naš brod, bilo je jasno, neće dugo moći da odoleva naletima "gaučosa". A bilo je već 3:0 za njih. Mateja Kežman mirno je napustio teren kao da se ništa nije dogodilo, kao da ga se sve to uopšte ne tiče...
Na nesreću, stvari su potom krenule još gore po nas. Primili smo, od 78. do 88. minuta još tri gola i to je bio kraj.
Da li je Kežman bio svestan medveđe usluge koju je napravio ekipi?
Čini se da nije. Jer, nije ovo prvi put da neobjašnjivo grubo startuje na protivničkog igrača daleko od našeg gola u situaciji koja ne predstavlja opasnost. Njegova uloga u timu je prevashodno da daje golove, to je valjda jasno, ali kada načini ovakav prekršaj, onda se postavlja i drugo pitanje: koliko je koristan za ekipu, posebno ako tokom dve utakmice na šampionatu ne uputi ni jedan jedini udarac ka protivničkom golu. Centarfor, a nije šutnuo loptu...
Još nešto. Nije prvi put ovom fudbaleru da čini grube i potpuno nepotrebne faulove. Sećamo se utakmice sa Evropskog prvenstva u Belgiji i Holandiji, kada je u igri proveo tačno 32 sekunde. Prvi start i odmah težak prekršaj, a potom i munjeviti crveni karton. Postavio je svetski rekord. Za Riplija. Igrali smo tada protiv Norvežana i vodili sa 1:0. Na sreću, tako se i završilo.
"Knjiga utisaka" ovog 27. godišnjaka ima još stranica.
U utakmici kvalifikacija za evropsko prvenstvo u Portugaliji 2004, u Podgorici, protiv Azerbejdžana, (2:2), kada je selektor bio Dejan Savićević, Kežman je bio zamenjen u drugom poluvremenu, potom je ljut, porazbijao ono što se moglo razbiti u svlačionici, da bi po završetku susreta, zajedno sa Stankovićem i Lazetićem, iznajmljenim avionom odleteo za Beograd, ne javljajući se nikome iz Stručnog štaba...
Konsekvence su izostale, kao što uostalom izostaju i kada su "nestašluci" drugih naših fudbalera u pitanju. Tu smo dosta specifični, razlikujemo se od drugih reprezentacija. Da li se radi o posebnim pedagoškim metodima, ili nečem drugom, tek sa sigurnošću možemo da tvrdimo da se one ne primenjuju kod drugih reprezentacija i selektora.
Na drugoj strani učinak tog istog Mateje Kežmana tokom njegovih 49 reprezentativnih utakmica je sledeći: postigao je 17 golova od kojih su neki bili i odlučujući, kao oni protiv Španije u Madridu (1:1) u kvalifikacijama za ovo prvenstvo, protiv selekcije BiH, u Beogradu (1:0), u Viljnusu protiv Litvanije, takođe je bio strelac prvog pogotka "plavih" (2:0). Bio je strelac i drugog gola i protiv Belgije u Briselu (2:0). To mu je bio prvi gol posle 15 "posnih" nastupa za reprezentaciju SCG. Što bi se reklo – veliki promet, mala zarada!
Moža će se nekome "skeniranje" Kežmanovog učinka učiniti suviše strogim sudom, ali istini se mora pogledati u oči, ne samo kada je u pitanju ovaj, inače skromni i kulturni mladi čovek.
Zaostajemo za drugima
Njegova želja za postizanje gola, nesrazmerno je velika u odnosu na njegove napore da poboljša individualnu tehniku, posebno prilikom prijema i predaje lopte. Tu je najslabiji, a na mestu je koje ne pruža previše ni prostora ni prilika. Te slabosti posebno dolaze do izražaja zbog načina na koji igra naša reprezentacija, okrenuta prevashodno odbrani svog gola, sa retkim kontranapadima. U holandskom prvenstvu, gde se proslavio i dva puta poneo titulu najboljeg strelca igra se drugačiji fudbal, sa mnogo napada sa više igrača u šesnaestercu, češćim šutiranjem na gol. U tim okolnostima Kežman se mnogo bolje snalazio. U našim, usamljen, prepušten sebi, svom umeću i protivničkim odbranama, najčešće je u neprilikama, koje već postaju zabrinjavajuće.
Iako je ovo priča o Mateji Kežmanu, sa malim izuzecima, mogla bi da važi i za mnoge druge naše igrače... Pored svih drugih slabosti, tehnički nivo znanja momaka u plavim dresovima, ovde u Nemačkoj zaostajao je za nivoom većine reprezentacija. A to je, ubeđeni smo, jedan od glavnih razloga što smo prošli kako smo prošli a bojim se, prolazićemo tako i u buduće.
[objavljeno: ]
