Izvor: Politika, 28.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad pare govore
U ovogodišnjoj izbornoj sezoni, uloga novca u politici dobila je nove dimenzije
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Prva trećina kampanje je pare, pare, pare.
Druga je pare, pare i mediji.
Treća je glasovi, mediji i pare.
Ovako je mehanizam dobijanja izbora u Americi objasnio čovek koji je u to nesumnjivo dobro upućen: Ram Emanuel, bliski saradnik predsednika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Baraka Obame, lični prijatelj iz Čikaga i prvi šef njegovog kabineta, položaj koji je po moći odmah do predsedničkog. Emanuel je, podnevši krajem 2010, ostavku, ove principe još jednom uspešno primenio, pošto je pobedio na izborima za gradonačelnika Čikaga.
On je bio vodeći čovek izbornog štaba u predsedničkoj kampanji 2008, u kojoj je za istorijsku pobedu Obame, prvo nad partijskom rivalkom Hilari Klinton, a potom, u finalu, kada je poražen republikanac Džon Mekejn, potrošeno 770 miliona dolara.
Zbog toga su, još prošle godine, kada je tek počelo predizborno zagrevanje, u opticaj ušle procene da će ovogodišnjem pobedniku, ko god to bio, biti neophodna čak milijarda, čime bi bio postignut rekord svih vremena.
Prema najnovijim analizama, to je moguće, ali nije verovatno. U prošloj godini Obama je prikupio 130 miliona političkih donacija – mnogo više od mogućeg republikanskog izazivača Mita Romnija (56 miliona), što znači da bi u ovoj, do kraja oktobra (izbori su 6. novembra) na račun njegovog štaba moralo da leže bar po 87 miliona svakog meseca (a na onaj budućeg rivala još više), što je praktično nemoguće.
Ovih dana je međutim nacionalna pažnja usmerena ka političkim parama republikanaca, čiji se kandidati nadmeću za predsedničku nominaciju. Sudeći prema onome što se događalo na izjašnjavanjima u prve tri države, Ohaju, Nju Hempširu i Južnoj Karolini – i zahuktale kampanje ovih dana na Floridi, gde je glasanje u utorak – u toku je, prema formuli Rama Emanuela, tek „prva trećina“.
Ono što je u ovoj izbornoj godini novo, to je presuda Vrhovnog suda iz 2010, koja je, u ime ustavom (čuvenim Prvim amandmanom) zagarantovane slobode govora, korporacijama, vratila status „individua“, i posle bezmalo sto godina, omogućila im da za kampanje troše neograničeno, pod uslovom da pare ne daju direktno kandidatu.
Pre toga, politički novac je ovde bio striktno regulisan. U velikoj meri to još jeste: kandidati u izbornoj godini imaju zakonsku obavezu da Federalnoj izbornoj komisiji izveštaje podnose svaka tri meseca, ako prihvate federalno finansiranje, u obavezi su se pridržavaju zakonskih limita troškova kampanje (Obama i Mekejn su se zato 2008. odrekli državnih subvencija), a pojedinac može svakom kandidatu da priloži najviše 2.500 dolara, od čega samo 100 u kešu.
Političke pare ovde se inače dele na „tvrde“ i „meke“. Prve se daju direktno kandidatu ili partiji, a druge su donacije koje formalno nisu vezane za izbore, mada, ako se uzme u obzir osnovna definicija politike kao aktivnosti „osvajanja i očuvanja vlasti“, to svakako jesu.
Ovoga puta, zahvaljujući Vrhovnom sudu, izbore će po svemu sudeći odlučivati „meke“ pare, i to u velikim količinama. Procene su da će samo na Floridi Romniju i Njutu Gingriču, koji sada glavni rivali, biti potrebno bar po 10 miliona. Ako se obistini i prognoza da će njihova utakmica idućih meseci protegnuti i na preostalih 46 država, ovogodišnji politički maraton će biti papren.
Gingrič je dosad dobio 10 miliona od samo jednog darodavca, milijardera Šeldona Adelsona, po „Forbsu“ koji rangira globalne tajkune, osmog najbogatijeg čoveka Amerike (22 milijarde dolara).
Adelsonove donacije su „meke“ pare, date organizaciji „Osvajanje naše budućnosti“, koja ih troši za televizijske reklame u kojima se promoviše Gingriča. Organizacija je inače samo jedan od mnoštva takozvanih „super političkih akcionih komiteta“ („super PAK“), koji ne smeju da budu u kontaktu sa kandidatima, ali mogu da sarađuju sa njihovim „običnim“ PAK-ovima, čime se formalna zabrana potpuno obesmišljava.
Romnijev „super PAK“ nosi ime „Obnoviti našu budućnost“, a aktivno je još sijaset sličnih koji podržavaju različite kandidate, iz obe partije. Kad neki odustane (na početku republikanske trke bilo ih je devetoro, a sada su samo četvorica), komiteti se jednostavno raspuštaju, ili okreću drugima.
Koriste se, naravno, i stari načini za prikupljanje „tvrdih para“: traženje malih priloga od tri ili pet dolara putem elektronske pošte, kucanje volontera na vrata birača, ali i tradicionalne večere ili ručkovi kandidata sa donatorima, na kojima gosti ulaznicu plaćaju „po tanjiru“. Zavisno od zvanica, cena može da bude od nekoliko stotina do nekoliko hiljada dolara.
Poznata je s ovim u vezi anegdota o jednom susretu Džordža Buša mlađeg u njegovoj prvoj predsedničkoj kampanji 2000. Obraćajući se pozvanima na večeri koji su za svoj „tanjir“ izdvojili po 800 dolara, budući predsednik je rekao: „Ovo je impresivan skup vas koji imate i vas koji imate još više. Neki vas zovu elitom, a ja – svojom bazom“.
Zbog ovoga je danas glavna dilema šta će kandidat republikanaca, uspe li da Obami uskrati drugi mandat, učiniti za svoju bazu. Bude li to Romni, jedan od najbogatijih pretendenata za stanara Bele kuće u modernim vremenima, opravdano se pretpostavlja da će se boriti da zadrži postojeći sistem poreskih olakšica koji bogatima omogućava da budu još bogatiji.
Svi su izgledi da će i ova kampanja biti samo nova epizoda u staroj seriji o uticaju bogatih na izbor „predstavnika naroda“, koja doduše ima nove nijanse, ali u suštini ostaje ista.
Razlika je jedino što je sada ozvaničeno da i „pare imaju slobodu govora“.
Najciničniji komentar na ovo stanje stvari sadržan je u jednoj paroli koju je istakao pokret „Okupiraj Volstrit“, novi fenomen na američkoj sceni, bunt uglavnom mladog sveta koji je motivisan rastućim nejednakostima u društvu i nesputanim uticajem korporativnog novca na politički sistem.
„Prihvatićemo da su korporacije individue“ – kaže taj slogan – „tek kad neka od njih završi na električnoj stolici“.
Milan Mišić
objavljeno: 29.01.2012
