Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Broj za spavanje
„Krevetska tehnologija” je veoma uznapredovala, ali se pojavio drevni neprijatelj protiv koga zasad nema dovoljno efikasnog oružja
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Koliko vredi potrošiti za dobar san?
U velikom salonu „podloga za spavanje” (nije reč samo o madracima i dušecima), u vašingtonskom predgrađu Betesda, odgovor na ovo pitanje zavisi od želja i mogućnosti. Dušek može da se kupi i za 160 dolara, ali i za 13.000. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sa svim varijantama između. Izloženo je pedesetak modela šest velikih proizvođača, pa su i asortiman i izbor svakako veliki.
Mušterije mogu da biraju očima – i leđima. Svako može da isproba komplet madraca i dušeka (uglavnom idu zajedno, dok se krevet, kao ram za ovo, kupuje negde drugde). Ne samo opipavanjem mekoće ili tvrdoće, nego baš onako kako će ga koristi. Dakle da prilegne. Koliko god mu je volja: prodavci ga zbog toga neće namršteno gledati.
Solo, ili ako se kupuje u paru, i zajedno. „Šta god da radite u krevetu, Sili podržava”, upadljiva je reklama u pročelju modela firme „Posčurpidik”.
Alen Rof, šef pomenutog salona po imenu „Metres diskonters” („Diskont dušeka”), inače lanca od 85 radnji u Merilendu i susednoj Virdžiniji (čija je formalna titula inače „savetnik za spavanje”), jedan je o poslenika svog zanata koji o svojoj robi može da priča naveliko, iznoseći istoriju, činjenice i objašnjavajući tehnologiju.
Ovo poslednje je, kaže mi, uznapredovalo naročito u poslednjih deset godina. Naročito u Americi, gde, s obzirom na učestalost ovakvih salona, količinu televizijskih i novinskih reklama, može da se stekne utisak kako je reč o izuzetno važnoj grani nauke – i naravno biznisa.
Smišljeni su novi načini kako da se udobnijim naprave klasični dušeci sa žičanim federima, od novih materijala za to, do načina njihovog povezivanja, pakovanja i sličnog. Na jednom modelu čiji nam je presek pokazao, svaki feder je posebno umotan u neku tkaninu, uz specijalne slojeve podloge gore i dole, sunđeraste amortizere po obodima i štošta još.
Novo je što se ovde dušeci više ne okreću, da bi se podjednako trošili. Velika je verovatnoća da će ih vlasnici zameniti i pre uobičajenog roka trajanja od 7 do 10 godina, primamljeni reklamama kako će im bolji san obezbediti upravo najnoviji model.
Trenutno se najviše reklamiraju dušeci sa „brojem za spavanje”. Ako recimo muž i žena imaju različite potrebe u pogledu tvrdoće postelje, nema problema. Uz dušek se dobija i daljinski upravljač sa komandama za levu i desnu stranu. Jedna može da se učini mekšom, druga tvrđom, pritiskom na dugme, ili ukucavanjem odgovarajućeg broja. Posebna elektronika i nečujni motori dodaće ili ispustiti malo vazduha i problem je rešen.
Da li je ovo samo reklamni trik, ili stvarno funkcioniše, pitam gospodina Rofa? „Odlično je, ja spavam na jednom takvom”, odgovara, uz preporuku.
Hit su i dušeci „tempurpidik”, istoimenog proizvođača. Napravljeni su bez federa ili pletene žice, od posebne „memorijske” pene, čija je formula, kako tvrdi Alen Rof, najstrože čuvana poslovna tajna, tolika da nije ni patentirana, jer posle 10 ili 20 godina patenti postaju dostupni.
„Tempurpidik” se oblikuje prema konturama tela, reagujući na temperaturu. Preporučuju ga parovima koji se često okreću u krevetu – jer „memorijska pena” ne proizvodi vibracije kao dušeci sa federima, pa će tako „značajna druga polovina” (formulacija mog sagovornika) ostati u blaženom snu. A sem toga, dušeci od ovog materijala imaju „doživotnu” garanciju – proizvođač tvrdi da se ne mogu izraubovati ni posle tri decenije upotrebe.
Na drugom modelu tkanina je tretirana jonima bakra i srebra, tako da u njoj ne mogu da opstanu bakterije – dušek je dakle sterilan sve vreme.
Ali uprkos tehnološkom napretku koji je sasvim opipljiv i u ovom salonu, američke postelje i njihovi korisnici suočavaju se poslednjih godina sa sve većom agresivnošću drevnog neprijatelja – krevetskih parazita.
Mislilo se neko vreme da su stenice i druge krevetske krvopije iskorenjene još četrdesetih godina prošlog veka, širokom upotrebom diditija, ali kad je ovaj otrov početkom sedamdesetih izbačen iz upotrebe, ove napasti su postale otporne na hemiju koja ga je zamenila.
Alen Rof kaže da je problem u porastu u poslednjih nekoliko godina, i to objašnjava činjenicom da se više putuje i bržim prilagođavanjem genetike ovih insekata otrovima koji se protiv njih koriste.
Štampa navodi da ovdašnji „bag terminatori” danas imaju za četvrtinu više posla nego pre deceniju. Paraziti više ne traže krv svojih žrtava samo u krevetima, nego i u kancelarijama, pa čak i u luksuznim buticima. O hotelima i da se ne govori.
Uspaničeni građani sve češće traže pomoć, a poslednjih godina za otkrivanje ovih štetočina koriste se i specijalno obučeni psi. Pošto hemija sve manje pomaže, za uništavanje se koriste termičke metode: iako može mesecima da izdrži bez hrane i preživi zamrzavanje, neprijatelj strada već na 50 stepeni.
Početkom ove godine u Vašingtonu je održan „bed-bag samit” stručnjaka i birokrata (postoji i „Federalna radna grupa” za rešavanje ovog problema), u nastojanju da se osmisli nacionalna strategija. A u međuvremenu, u salonu Alena Rofa, u ponudi su specijalne navlake protiv parazita, koje su dodatni trošak prilikom nabavke „najvažnije stvari u svakoj kući” – jer se, glasi razložno objašnjenje, u krevetu provede više nego na bilo kom drugom mestu.
A da li se na dušeku od 13.000 dolara (u nekim salonima ima i onih koji koštaju i 40.000 – kao luksuzni auto) zaista više od 30 puta bolje spava nego u onom od 400 dolara?
Svakako, potvrdiće svaki prodavac, a pogotovo kupac. Kad već odbroji toliko, sigurno mirnije spava znajući da to sebi ne mogu da priušte baš svi. I u tome je veća tajna nego u broju federa ili specijalnih slojeva.
Milan Mišić
objavljeno: 05.06.2011
