Izvor: Politika, 22.Maj.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruski šahisti dobijali nalog Kremlja
Jedan od nekad najboljih igrača šaha na svetu priča o fudbalu kao prvoj želji, dragocenom savetu Botvinika, učenju od Aljehina, hladnokrvnom Karpovu, energičnom Kasparovu, čarobnom Talju, genijalnom Fišeru, ljubavi koja nije šala...
Ljubomir Ljubojević (59), srpski šahovski velemajstor, opet je, iz Španije, gde živi sa porodicom, došao u Srbiju, na izvor svog života. Petnaest godina je bio jedan od najboljih igrača na svetu, a i sad, na svim turnirima i drugim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << događajima, zbog šahovskog znanja, širokog obrazovanja (govori više jezika) i uvek dobre volje, izaziva veliku pažnju učesnika, novinara, publike...
Šahovskog „Oskara” 1975. godine dobio je Karpov, a Ljubojević je po uspesima te godine bio bolji. Zatim je 1983. i 1984. bio treći igrač na svetu. Ispred njega su bili Sovjeti Gari Kasparov i Anatolij Karpov. Potom je, na dva turnira, 1987. u Briselu i 1989. u Barseloni, bio uspešniji i od tada najboljeg šahiste na svetu Garija Kasparova!
Ove činjenice „govore” da je Ljubojević od 1975, pa do 1990. bio stalna pretnja Sovjetima uprkos svemu. „Uprkos svemu”, jer su bili moćni, a bilo ih je i više, pa su međusobno mogli o svemu da se dogovoraju... Na ovu temu Ljubojević je rekao:„Uglavnom su najveći od njih dobijali tu vrstu pomoći. A da li je ta pomoć bila dobrovoljna ili je diktirana iz Kremlja to je teško utvrditi”...
Oženjen je Špankinjom Araseli. Imaju sina Aleksandra (25) i kćerku Noru (18).
Koji sport je bio Vaš?
Šah sam naučio da igram u sedmoj godini. Učitelji su mi bili ujaci. Ipak, više me interesovao fudbal, kao i svi sportovi s loptom. Navijao sam za Partizan, pa sam u trinaestoj godini došao u moj klub. Ali, u prvom kontaktu s trenerom Pušom Pajevićem doživeo sam razočarenje. Za sve je imao isto pitanje: „Kako se zoveš”. Jednima je rekao da se spreme za probu, drugima nije, a to je bila i moja sudbina. Otišao sam ljutit u Crvenu zvezdu kod Toše Živanovića i Miljana Miljanića. I tu su nas sve prihvatili...
A kad ste se predali šahu?
Posle jedne povrede kolena, u četrnaestoj godini, pozvali su me da, u mesnoj zajednici, igram simultanku protiv Svetozara Gligorića. Postigao sam remi. Moj otac je odmah otišao kod svog prijatelja zubara dr Predraga Pavlovića, predsednika Šah kluba Crvena zvezda. Tako sam uplovio u svet šaha. Sedam godina kasnije bio sam velemajstor.
Da li su vas se Rusi plašili?
To ne znam, ali imam utisak da su bili spremni da me sputavaju. Ipak, učio sam se na partijama Aljehina i u nekim situacijama sam dobijao od njihovih velikana dragocene savete i pohvale... Na primer: Mihail Botvinik mi je preporučio da dublje analiziram svoje pobede, a ne poraze. Dragocen savet! To je značilo da moram biti samokritičan i u trenucima pobeda i velike slave. Mislim da je to dobro pravilo i za život...
A ko Vas je hrabrio?
Boris Spaski je tvrdio da imam talenat za prvaka sveta. Bio je to lep kompliment, ali ja sam pošten prema sebi i drugima, pa sam znao da nemam karakter za prvaka sveta. Imao sam, povremeno, neki strah koji me je sputavao u teškim situacijama, a nisam imao stručnjaka za psihologiju sporta koji bi mi pomogao da to prevaziđem. Mogao sam takvog stručnjaka da nađem u Rusiji, ali nisam bio siguran kako bi se on postavio prema meni kad bih igrao protiv Karpova i Kasparova...
Kako doživljavate sadašnjeg prvaka sveta?
Indijac Anand (41) je jedan od najzaslužnijih za popularizaciju šaha u svetu. Jer, on je 2000. godine pobedio Širova i postao prvak sveta. Ranije je bio izazivač Karpova i Kasparova, ali je izgubio. Svoju današnju titulu je ponovo osvojio 2007. Zadržao ju je pobedom u meču sa Kramnikom, a sad je, pre desetak dana, bio uspešniji od Bugarina Topalova... To je dostignuće koje niko nikad nije postigao od vremena „patrijarha” Botvinika! Igrao sam protiv Ananda. Mlađi je od mene, ima više pobeda, ali sam pobeđivao i ja njega.
Kakvi su bili veliki šahisti?
Aljehina sam znao samo po analizi partija, a Botvinika i lično. Obojica su bili studiozni šahisti. Karpov je delovao smireno i hladno, Kasparov energično, Petrosjan mudro i obazrivo, Talj čarobno, Spaski poetično... Ali, Robert Fišer je bio najgenijalniji! On je bio šahista ispred svog vremena. A bio je, do neverice, skroman čovek. Na žalost, s njim nikad nisam odigrao zvaničnu partiju. Gari Kasparov je, da bio postao prvak sveta, primenio ceo Fišerov repertoar igre star – dvadeset godina!
Kako tumačite borbu Fišera i Amerike?
Mene je strašno bolelo što je Amerika, kao velika zemlja, svog čoveka, koji je Sovjetima skinuo šahovsku krunu pobedom protiv Spaskog u Rejkjaviku 1972. godine, svela na prosjački štap, a kasnije mu je, praktično, večnim proterivanjem, skratila život.
Šta je Fišer učinio?
Konflikt Fišera s Amerikom je nastao kad je u Rejkjaviku počeo meč porazom, pa je uplašen, ucenio organizatore da će otići ako kamere ne budu izbačene iz teatra! Pobedio je Spaskog s četiri poena razlike! Ali, vlasnik TV kamera Amerikanac Čester Foks je odlukom američkog suda trebalo da dobije od Fišera dva miliona dolara, a Fišer je za titulu prvaka sveta dobio samo 125.000 dolara, pa je time doveden u bankrotstvo. Fišeru je priskočila u pomoć jedna sekta, dala mu stan, hranu i pet dolara nedeljno... A dvadeset godina kasnije Fišer je, u vreme sankcija UN Srbiji, prihvatio da igra novi meč sa Spaskim za tri miliona dolara, pa više nikad, da ne bi bio uhapšen, nije smeo da se vrati u Ameriku. I umro je, kao prognanik, na Islandu, 17. januara 2008. u nepunoj šezdeset petoj godini života...
Da li je šah đavolja igra?
Jeste. Đavolje komponente su uvek prisutne kad dolazi do sudara dva intelekta željna da dokažu da su u pravu. Ali, šah je i simbioza anđeoske harmonije, igre, sporta, nauke, umetnosti... Često se u šahu događa da duh pobeđuje materiju, odnosno materijalnu prednost, kao i da statika bude jača od dinamike, a to znači da je šah natprirodan... Kompozicija šahovske igre, kretanje figura, takvi su da predstavljaju neku vrstu haosa, ali u svemu tome, ipak, postoji ravnoteža.
Koliko ste igrali od 1991. godine?
Mnogo manje na turnirima. Bio sam potresen raspadom zemlje. Imam prijatelje iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Iz razgovora s njima čuo sam da i njima nije lako. Patio sam i ja. Jer, nepostojanje „Juge” je raspad jedne velike familije zato što niko od nas nije etnički potpuno čist. I u toj situaciji, velikog psihičkog opterećenja smanjio sam svoju šahovsku aktivnost. Prirodno je da sad igram još manje, jer sam stariji.
Uporedite šah i tenis...
Sve individualne igre imaju sličnosti. I mogu da posluže za neku vrstu čistilišta karaktera i fizičkih defekata u čoveku da bi se postigao bolji učinak. Znači opet, „po Botviniku”, moramo uvek imati dozu samokritike. Velika mudrost je znati slušati, a manje pričati.
Koja su Vaša duhovna traganja?
Evo nekih mojih razmišljanja: Sujeta je, na primer, najveći razlog sudara među ljudima. Ukrotiti je do umerenih granica je velika pobeda nad samim sobom. Savršena sreća je harmonija između želja i mogućnosti. Ali, najbolje se prepoznaje kad se upozna nesreća. Druženje se oslanja na iskrenost i odanost. Stalna ravnoteža duha je najveći znak mudrosti i njoj moramo težiti. Ljubav „nije šala”. Ovo je rekao pesnik Jovan Jovanović Zmaj kao odgovor na anketu komediografa Branislava Nušića – šta je to ljubav.
Da li ste igrali šah protiv žena?
Jesam. Izgubio sam od Žuže Polgar, koja je bila prvakinja sveta, a posle sam je pobedio... Ali, činjenica je da žene ne mogu uvek da budu ravnopravan partner muškarcima. Jer, šah je, po nizu ispitivanja u Rusiji, najteža i najagresivnija igra. A i ženski hormonalni proces je znatno drugačiji od muškog. Verovatno nije u pitanju intelekt, ali možda jeste ovo drugo.
Da li imate neki porok?
Odrastao sam bez religiozne kulture. Ipak, saznao sam da nam hrišćanstvo sugeriše da smo svi grešnici i da uvek tražimo oproštaj. Po tome ja ne mogu da budem zadovoljan, jer svi, po toj teoriji, imamo poroke.
Da li ste vernik?
Jesam. Međutim, nisam verski fanatik, a tolerantan sam prema svim verama.
U kom pravcu ide svetska politika?
Ja bih rekao u ćorsokak... I nisam siguran da bi se, povratkom unazad, mogle ispraviti učinjene greške!
Šta mislite o Srbima?
Na Balkanu odrasta verovatno najvitalniji deo čovečanstva. Možda nam je samo potrebna malo veća doza samokritike. Ali, Srbi su najemotivnija nacija koju poznajem. A emocije nas, često, dovode do usijanja u dobrom i, na žalost, lošem smislu...
Kako sebe doživljavate?
Napravio sam mnogo grešaka koje mi život otkriva. Ali, ako me pitate da li bih pošao istim putem moj odgovor bi bio – verovatno. Ponovio bih sve ovo uz, sad mislim, temeljniji odnos prema svim tokovima života. Ipak, moramo priznati da stav čoveka u dvadesetoj i šezdesetoj godini ne može da bude isti. Jer, i reka svoje korito pravi onako kako mora, a ne kako bi želela...
Slavko Trošelj
[objavljeno: 23/05/2010]
