Izvor: MozzartSport.com, 28.Avg.2020, 08:55

PRELAZZI: Kada smo to prestali da budemo uz slabije?

Otkud kod nekoga ko sebe zove Srbinom ta potreba da staje uz jačeg? Gde je naš mangupluk, ono zbog čega imamo poriv da u uličnom okršaju uskočimo da pomognemo liku koji leži na zemlji, iako ne znamo o čemu se radi?

Možeš čitati mnogo, možeš razgovarati sa ljudima, možeš pokušati da shvatiš, možeš istoriju imati u malom prstu, možeš misliti da si se uspešno ubacio u nečije cipele, pa ipak, neke stvari nikad nećeš znati.

Čak i ako su te cipele >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << broj 50 i dolaze sa sponzorskim ugovorom, ne menja stvari, naprotiv...

Verovatno niko od nas koji ovo pišemo i niko od vas koji ovo čitate nikada nije bio i nikada ne može da bude nešto drugo doli beli muškarac, sticajem okolnosti naložen na sport. Niko od nas, ma koliko medicina da napreduje, neće stvarno osetiti kako je to biti žena u mračnoj ulici posle ponoći; niko od nas ne zna, eto, ni kako je biti Afroamerikanac. Manjina u svojoj zemlji. Biti stranac, biti nešto drugo, krenuti, kladioničarskim žargonom rečeno, s hendikepom u ovu avanturu što se zove život.

Ponešto znamo, doduše, ko manje ko više, o tome kako je kad se iz čista mira zameriš policajcu...

Svako može da ima stav o, po svemu sudeći, trodnevnom “štrajku”, kako su negde nazvali događaj iz Diznijevog sveta, taj dosad najveći i najglasniji sportski krik protiv rasne nejednakosti i policijske brutalnosti u modernim Sjedinjenim Državama, taj “bojkot” što je brzo probušio “balon” i postao tema dana i nedelje. Baš svako.

Neki aplaudiraju košarkašima Milvokija i svima ostalima, podsećajući na to da je u najvećem gradu Viskonsina na delu skoro pa aparthejd i da je logično, ne samo zbog Džejkoba Blejka, da baš oni prvi ustanu; neki smatraju da je važno poslati poruku, što snažnije, što upečatljivije, kako bi se stvari pokrenule, kako bi rane koje već decenijama, već vekovima bole američko društvo, mogle da počnu da zaceljuju; neki će reći da je to kao da privijate flaster na rez dugačak pola metra i dubok kao jezero Mičigen.

Neki, pak, misle da sportisti treba da se bave sportom i da taj balon ne treba da štiti samo od koronavirusa, nego i od politike i drugih smetnji; neki smatraju da je NBA dovoljno (pa i previše) progresivna, svakako mnogo više od onog omiljenijeg američkog sporta, i da igrači ustajanjem (i) protiv lige zapravo čine i sebi i onima koje žele da zaštite medveđu uslugu, jer ostaju bez podrške “umerenijih”; neki su besni jer misle da je čitav pokret “Black Lives Matter” otišao predaleko, da će nas sve zakopati nategnuta politička korektnost; neki u svemu, pa i u vakcinama, plavom nebu, kolenu na parketu i travi i pesnici podignutoj uvis vide zaveru i trtljaju o “dubokoj državi”...

Neka od ovih mišljenja su verovatno pogrešna. Neka su možda tačna. Biće da je istina, kao što to istina ume da bude, negde između.

Ali to do kraja, ponajpre jer smo beli ljudi u beloj zemlji, ne možemo da znamo.

Tek, kada nešto ne znaš, lepše je, ljudski je, pokazati saosećanje i razumevanje nego praviti nategnute paralele. Viteški je biti uz slabijeg, ugroženog, potlačenog, onog koji leži, onog kojeg gaze. Plemenito je svrstati se, da banalizujemo to do kraja, na onu stranu koja ne nosi uniformu, nema pendrek i pištolj, nije na vlasti.

Ako verujete u nešto kao “duh srpskog naroda”, onda bi u duhu srpskog naroda trebalo da kleknemo i mi, za našu napaćenu braću druge boje kože koji tek sada, posle vekova ugnjetavanja, imaju mogućnost glasno da progovore. A čak i ako nekad pogreše ili preteraju, to je samo zato što dosad nisu imali pravo na grešku.

Nećemo da tvrdimo da su tvitovi i komentari na sajtovima neki “vox populi”, zapravo ćemo se truditi da mislimo da je obrnuto i da tiha većina shvata da ne može da shvati i da u sebi podržava dvometraše – bogate i uticajne, pa šta? Dobro je što jesu, jer ih u suprotnom ne bi ni slušali – koji biju bitku za zapostavljene delove Amerike, za predgrađa, krajeve i ljude kojih uglavnom nema na celuloidnim trakama, Jutjub klipovima i jahtama. Za ljude kojima nije pružena jednaka šansa.

No utoliko pre, ako su manjina a toliko glasni, treba reći da ima nečeg nečovečnog u poprečnom preseku ovdašnjih društvenih mreža, gde se mahom osuđuju NBA igrači, gde ima i uvreda i pominjanja njihove boje kože. Lako ih je prepoznati, čak i ako su pismeni, rečenice im često počinju sa “Nisam rasista, ali...”. Kod tog “ali” je mnogo toga već jasno.

Sociolozi, politikolozi i istoričari bi se odmah javili na telefon i izdeklamovali kako je logično da su tri decenije nesigurnosti, ratova i previše brzih promena ka nečemu previše lošem doveli do uzleta tradicionalizma, konzervativizma, populizma, i svih drugih groznih “izama”. Reč su dobili, ne samo kod nas, planetarni je to trend, gubitnici igre koju zovu globalizacija, a gubitnicima je uvek neko kriv, u sportu ili van njega.

Samo – ponavljamo, čak i ako su u manjini, a nadamo se da jesu, i postoje istraživanja koja idu u prilog toj tezi o širokogrudosti našeg naroda – kako to da se zapatilo (i) kod nas? Kako neko ko voli sport, a voli ga čim prati i čita ove redove, ne navija za autsajdera, ili makar za jednake šanse i fer-plej?

Tužno je, pa da su samo dva čoveka koji ostavljaju takve komentare, da se to dešava u zemlji koja je osnovala Pokret nesvrstanih i bila na braniku potlačenih, onih koji su se borili protiv kolonijalista, onih koji su želeli da zbace politički, društveni ili rasni jaram sa sebe. U zemlji u kojoj su strani studenti, crne boje kože, sa širokom osmesima dolazili u naše amfiteatre, znajući da su ovde među prijateljima.

U gradu u kojem je, na vest da je ubijen Patris Lumumba, prvi premijer nezavisne Demokratske Republike Kongo, na ulice izašlio 150.000 ljudi, da protestuje i bije se s policijom. Bilo je krvavih glava beogradske dece i studentarije iz čitave Jugoslavije, a neki bi danas da kažu da je to zbog “nekog tamo crnca”. Možda jeste, ali je “taj crnac” bio naš, kao što su svi crnci bili “naši”.

Duže od deceniju kasnije, kada je Jugoslavija na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj igrala protiv Patrisovog Zaira, tukli smo ih 9:0 a štampa i naša javnost bili su ljuti: zašto smo pobedili naše prijatelje, debitante na Mundijalu, tako visokim rezultatom? Zašto smo ih ponizili? (Nije imidžu Miljanovih “plavih” pomoglo ni što su posle tog meča sa Zairom, koji je ostao za anale, nanizali četiri utakmice bez pobede i potuljeni se vratili kući.)

Nije to bio “komunistički” izum, da ne bude zabune; pa i između dva svetska rata u Kraljevini su se skupljali dobrovoljci da idu u Abisiniju i sa Afrikancima ratuju protiv italijanskih zavojevača i Musolinijevih pretenzija.

Ako je i jedan narod osećao nepravdu i kako je to kad te vekovima gaze i ne daju ti da budeš svoj, slobodan, da se razvijaš, da govoriš kako hoćeš, da daješ imena kakva hoćeš, da živiš kako hoćeš i veruješ u šta hoćeš, to smo bili mi: zato smo borbu Afrikanaca, ali i Afroamerikanaca, osećali kao svoju.

Ovde se navijalo za Muhameda Alija i za Martina Lutera Kinga. Za “Crne pantere”, pa se u vreme rađanja rokenrola u Beogradu moglo desiti da se osnuje bend s takvim imenom i crnom postavom. Živeli su, inače, u zgradi u kojoj je danas kafana “Kalenić”...

Velika ljubav Srba i crnaca, jednako afričkih i onih iz Amerike, pretakana je u mitove. Jedna od tih urbanih legendi bila je smeštena u Njujork: mnogi Srbi su po povratku iz tog grada sedamdesetih i osamdesetih pričali kako bi “obične” belce u Harlemu progutao mrak, ali bilo bi dovoljno da kažete da ste iz Jugoslavije pa biste umesto toga dobili zagrljaj i toplu dobrodošlicu “domorodaca”.

Možda su među tim prijateljima zalutalih Srba bili očevi, stričevi ili dede današnjih NBA asova odraslih u Njujorku kao što su Kemba Voker, Karmelo Entoni, Andre Dramond, Rudi Gej...

Mnogo pre nego što je svet nekom klincu koji ne poznaje istoriju niti zna bilo šta od ovoga tutnuo tastaturu u ruke i glas da opljune borbu Afroamerikanaca za promene – kakav god pristup da su odabrali – Srbi su plakali i zbog Kunta Kintea iz čuvene serije “Koreni”, nesrećnog Kintea kojeg robovlasnik bičuje dok se ne pomiri sa novim, “belačkim” imenom Tobi.

To su, a ne nipodaštavanje onih koji dižu glas umesto slabijih, umesto onih koji ne mogu da dišu, bilo doslovno ili metaforično, to su naši “koreni”.

Sve ostalo je neznanje, odsustvo viteštva i plemenitosti, negiranje onoga što nas je činilo drugačijim, onoga što, ako verujete u to – a bilo bi lepo da verujete, pa da stanete uz NBA zvezde i, mnogo važnije, uz sve za koje se oni bore – možemo da nazovemo “duh srpskog naroda”.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...