Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Mar.2016, 21:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Materijali

Dugo sam mislio da je materijal samo ono što koriste šnajderke, ne proste stvari kao kao što su sukno ili vuna, materijali su pripadali svetu egzotičnih stvari koje su bile kupovne: cic, dušu dao za ženske haljine, puplin, za muške košulje, keper, pa tenist, koji nije nikad viđen kao jednobojan, nego uvek na štrafte - za pidžame. Krojačice su bile pod stresom kad je klijentkinji trebalo sašiti šos i kostim, novci za kupovinu skupocenog materijala dugo su kamčeni od čuvarnih svekrva, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i nije od materijala smelo da ispadne makaršta, nešto isparaklisano, ali su zato kod šivenja pidžama imale vlasnice singerica i bagat mašina odrešene ruke: reveri, tri džepa, dva u koje je mogao stati birtaški šarajtov, i jedan manji, za džepnicu, u predelu srca. Da, bio je i diftin, to se sad drukčije zove, ili je iskorenjeno, od diftina su šivene kecelje i suknje, u grombi kaputu će početi prva zima mog obaveznog i besplatnog školovanja, taj ću kaput nositi bezmalo dok nauka ne bude izmislila moher, znali smo još za velur, štof, poneko i za tvid, ali materijal koji je obeležio naša leta na Tamišu kao i sve časove fizičkog i sve školske izlete beše saltin. 

U prirodi se saltin kao i ugalj javljao jedino u crnoj boji, ili je nama kupovan samo taj jedinstveni dezen: od njega su šivene muške kupaće gaćice, bio je neproziran, čak i kad je mokar, bio je neka vrsta pamuka, ili mešavina u kojoj je pamuk imao većinski paket, uglavnom je na plaži i na časovima fizičkog vladala stroga modna uravnilovka. Saltinske gaćice su se brzo sušile, ako ti je zima kad iziđeš iz vode, iza vrbe ih na brzinu iscediš, i ponovo ih obučeš, ako nisi imao uslove za to, uvrtao bi im nogavice, cedio bi im krajeve dok su na tebi, i ubrzo bi ti vlažan ostao još samo deo u kome je guma. Njihova u početku sjajna i svečana crna boja prešla bi oko Preobraženja, a pod uticajem sunca i tamiške vode, u dunkl zelenu boju, koja će biti jedan od petnaestak preliva na dotad nezamislivim mantilima iz Trsta: ti će se presijavati u bojama duginog spektra, ili golubije guše, i najaviće rođenje „Benetona“.

Mi - kao Maovi podanici, istovetni, ošišani do glave, u crnim gaćicama i belim majicama bez rukava. U toj smo besmrtnoj kombinaciji vežbali koreografiju sa palicama koje je škola trebovala valjda iz Zrenjanina ili iz samog Maršalata, bile su kao drške od metle, ali malo kraće i na oba kraja oklagijski da kažem zaobljene, kako bi se izbeglo glasovito isterivanje očiju, spremali smo se za 25. maj, i ja sam mislio da će najbolji među nama biti odabrani za slet u Beogradu, ali nismo išli ni u Zrenjanin: vežbali, vežbali, dočekali najradosniji praznik, dočekali i ispratili Štafetu mladosti, bio je već dvadeset treći ili dvadeset četvrti maj, pitam di još ide Štafeta, u koja sela, nejde valjda iz Perleza pravo u Beograd?!... - Nije ovo savezna Štafeta, ova ide u Zrenjanin, i primiće je Toma Granfil.

Do tog sam momenta verovao sam da ću Štafetu koja je stigla i odnesena na prekićenoj zadružnoj prikolici videti sutra na televiziji, na njoj će biti i otisci i omladine Farkaždina kad je zadihani partijski izabranik bude predavao drugu Titu, kad ono, tih štateta je tušta i tma, zbog sleta nismo na fizičkom igrali fudbal sigurno dva meseca, palice, pa palice, da bi Tito i Beograd postali još dalji nego pre Dana mladosti i pre ovolikog našeg trčanja za traktorom koji je za tu svečanu priliku doduše bio vožen drugom ili najviše trećom brzinom.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...