Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Jan.2015, 21:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aušvic: Umetnost se ne može ugušiti
Nedavno je obeleženo 70 godina od kada je Crvena armija oslobodila nacistički logor smrti Aušvic u kome su se, kao i u drugim koncentracionim logorima, umetnici svakodnevno borili da prežive, ali i slikali.
Oni tako nisu samo dokumentovali neopisive strahote, već su stvarali i veliku umetnost, prenosi Dojče Vele. Dok se tzv. "izopačenoj umetnosti" autora koje su progonili nacisti pridaje velika pažnja, malo ko poznaje umetnike koji su stvarali u nacističkim logorima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
Ko su oni? Slikari poput Valdemara Novakovskog danas su skoro pali u zaborav. Zato su vrlo važni i knjiga, i izložba pod naslovom "Smrt nema poslednju reč" koja se od 27. januara može videti u nemačkom Bundestagu.
Autor, kustos i istoričar umetnosti Jirgen Kaumketer posvetio je više od 15 godina svog rada umetnosti progonjenih u periodu od 1933. do 1945. godine. Pri tom nije uzimao u obzir samo dela nastala u to vreme, već i ona koja su kasnije obrađivala ono što se dogodilo.
Poznato je da je Leo Has izradio grafiku o zatvoru Terezijenštatu 1947, u kome se i crtalo, a to se radilo i u samim logorima smrti. Zna se da su umetnici slikali u Terezijenštatu, dok je u Aušvicu I postojao "logorski muzej".
Tamo su umetnicima bili stavljeni na raspolaganje materijali poput olovaka, papira i četkica kako bi radili po narudžbi Š-a. Međutim neka dela su nastajala tajno, a za razliku od Aušvica I, iz Aušvica II nema gotovo nikakvih dela.
Jehuda Bakon deportovan je u Terezijenštat 1942, kada je imao 13 godina, a u decembru 1943. u Aušvic-Birkenau. Tamo je bio kurir i smeo je zimi da se greje - uz peći u krematoriju. Ono što je tamo video nije ispričao samo na posleratnom suđenju u Frankfurtu, već je predstavio i na svojim crtežima koje je nacrtano nakon rata.
Jedan od svojih crteža Bakon je pokazao sudijama u Frankfurtu kao dokaz zločina koji su počinjeni u Aušvicu: dimnjaci krematorija, tuš, ljudi koji su još samo senke i to je za istoričara umetnosti Kaumketera simbol smrti u gasnoj komori.
To delo, osim toga, nije samo svedočanstvo strahota, već ima i veliku umetničku vrednost.
Mišel Kiška ubraja se među najuticajnije izraelske autore stripova. Godine 2014. objavio je delo "Druga generacija - ono što nikada nisam rekao svom ocu".
To je grafička novela o Kiški kao detetu i njegovom ocu koji je preživeo Aušvic. Očeva trauma prenela se i na sina. Tek kada je čuo oca kako priča viceve o logoru, Kiška je uspeo da pobedi svoje košmare.
I roditelji izraelske umetnice Sigalit Landau preživeli su holokaust. Njen profesor bio je Jehuda Bakon koji je bio logoraš u Aušvicu, a danas predaje na umetničkoj akademiji u Izraelu.
Njena dela puna su metaforičnih aluzija na holokaust, kao recimo cipele koje podsećaju na gomile obuće koje se i danas mogu videti u stalnoj postavci izložbe u Aušvicu.
Sigalit Landau sakupila je u Izraelu sto pari cipela i spustila ih na dno Mrtvog mora. More ih je obavilo slojevima lekovite soli. One su postale simbol života umesto smrti, piše Dojče Vele.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
