Izvor: Politika, 11.Sep.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Bosne do Kabula preko Sirije
Ko podgreva i raspiruje etničke i verske sukobe duž tektonske geopolitičke ploče, zelene transverzale od Balkana do Avganistana
Ako Srbiju pažljivo pogledamo na mapi sveta, uočićemo da se pored nesporne i primarne pripadnosti Evropi, ona takođe nalazi na prepoznatljivoj geografskoj i političkoj transverzali koja se proteže od Bosne pa sve do Avganistana. To je brazda na kojoj se spajaju dve tektonske geopolitičke ploče i koja je nekada predstavljala južnu i jugozapadnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << granicu bivšeg Sovjetskog Saveza.
Sa nestankom ove supersile, mnogobrojne tenzije i netrpeljivosti, privremeno zamrznute hladnim ratom, ponovo su buknule i izrodile se u otvorene sukobe. Ukoliko pratimo događaje u poslednjih 20 godina, videćemo da je upravo u ovom pojasu bilo najviše etničkih i verskih konflikata, od Balkana, preko Bliskog pa sve do Srednjeg istoka. Sa nestankom SSSR, u ovoj tzv. zelenoj transverzali zavladao je izvesni vakuum moći i stabilišućeg jezgra, tako da su SAD preuzele inicijativu u političkom oblikovanju većine država koje se po njoj protežu. Sve ove države, od Bosne do Avganistana, odlikuju se slabom državnom konstrukcijom, mladim i zapaljivim društvima i pretežno muslimanskom populacijom.
Srbija, iako evropska država sa liberalnim društvenim uređenjem i demokratskom tradicijom, našla se upetljana u komplikovana geopolitička pomeranja, te bila zatečena ulogom Turske i Saudijske Arabije u Bosni i Kosovu i prilivom više od 1700 džihadista, među kojima je bilo čak i onih koji su umešani u teroristički napad na Njujork 2001. godine. Možda najveći propust naše zemlje u tom periodu bio to što je propustila da postigne strateški sporazum sa svojim bosanskim susedima islamske veroispovesti i što je dozvolila da bude etiketirana kao zemlja koja je u stalnom sukobu sa muslimanima, iako se i u slučaju Bosne i kasnije Kosova i Metohije nije radilo o dominantno verskim sukobima. Sa druge strane, u cilju kontrolisanja ovog prostora i naknadnog minimalizovanja terorističkih pretnji, SAD su masivno intervenisale u Iraku i Avganistanu, pa im je odgovaralo da se na drugom kraju ovog pojasa predstave na Balkanu kao prijatelji muslimana i označe baš Srbiju kao glavni remetilački faktor.
Da Srbija nije država koja ne može da nađe zajednički jezik sa muslimanima, kako je uporno predstavljana u prethodnih dvadesetak godina, dokazano je i nakon proglašenje jednostrane nezavisnosti Kosova. Zahvaljujući dinamičnoj diplomatskoj aktivnosti, uspostavljene su dobre veze sa ključnim muslimanskim državama, tako da severna Afrika, Indonezija, Iran, pa ni Egipat, sve do poslednje faze Mursijevog režima, nisu priznale Kosovo. Isto važi i za Organizaciju islamske saradnje. Osim toga, poslednjih godina Srbija beleži značajniji priliv investicija iz država arabijskog poluostrva, uključujući i najnoviji dolazak „Itihada” u Jat.
Ove činjenice potvrđuju tezu da je za Srbiju aktivna i viševektorska spoljna politika ne samo optimalan politički izbor nego uslov opstanka. U suprotnom, upravo zbog svog osetljivog geografskog položaja, može se pretvoriti u kolateralnu štetu pomeranja geopolitičkih ploča ili u zonu čiji je status na neki način zamrznut (vidimo to i po trenutnoj brzini evropskog proširenja).
Naivno je misliti da mir u Bosni i opstanak Dejtonskog sporazuma zavise samo od lokalnih političara u toj zemlji, zavise nesporno i od ugleda i imidža koji Srbija bude uspela da projektuje na ovom širokom pojasu sa prevashodno velikim muslimanskim državama.
Najnovija drama koja se odmotava pred našim očima u ovom pojasu jeste, naravno, Sirija, a događaji u ovoj zemlji mogu imati uticaja i na nas. Americi ne odgovara da se direktno meša u sukob dve islamske frakcije u Siriji – sunita i šiita, da na bilo koji način pomogne tamošnje transnacionalne džihadiste niti da troši masovne resurse angažujući se dodatno na Bliskom istoku, koji je sve manje strateški relevantan i od koga sve manje energetski zavisi. Americi u ovom slučaju odgovara ravnoteža snaga, kako u regionu tako i u ovoj zemlji. Međutim, zbog održanja kredibiliteta „svetskog policajca“i zbog pritiska interesnih grupa unutar nje same, postoji mogućnost da će se ipak opredeliti za ograničenu vojnu akciju.
U tom slučaju kolateralna bi bila dvostruka. Prvo, ograničena vojna intervencija može biti šibica koja će zapaliti bure baruta na Bliskom istoku i uvući direktnije u sukob ključne regionalne igrače kojima su dešavanja u Siriji od vitalne važnosti: Iran, Saudijsku Arabiju i Izreal. Drugo, zaobilaženje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prilikom vojne intervencije zadalo bi udarac međunarodnom poretku, koji trenutno karakteriše funkcionisanje ove jedine univerzalne političke organizacije. Uz priznavanje svih nesavršenosti i zastarelosti aktuelnog poretka, urušavati sistemkoji je na snazi, dok neki drugi, i možda bolji, još nije izgrađen, ne može imati pozitivne posledice po mir i bezbednost u svetu, niti, naravno, po Srbiju, koja je sa ovim regionom povezana, kao što smo videli, mnogo više nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti.
Glavni urednik naučnog časopisa „Izazovi evropskih integracija“
Nikola Jovanović
objavljeno: 11.09.2013.
Pogledaj vesti o: Sirija
