Izvor: Politika, 14.Feb.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad od Vučića sve zavisi
Da li se naprednjaci previše pozivaju na svog lidera i time idu naruku onima koji ga prozivaju da je samodržac
Možda Aleksandar Vučić i nije bio najsrećniji što ga je baš američki ambasador uzeo u zaštitu, ali je argument Dragana Đilasa i njegovih demokrata da je prvi potpredsednik vlade „diktator”, dosta izgubio na snazi onog časa kada je Majkl Kirbi u jednom intervjuu izjavio da nije zabrinut za demokratiju u Srbiji. Ambasador SAD je dodao da ne bi posebno brinuo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „oko diktature i oko toga da će Vučić postati diktator”.
Demokrate svejedno nisu prestale da mu lepe tu ili srodnu etiketu autokrate, ali koliko su sami naprednjaci doprineli takvoj slici svog lidera u delu javnosti? Utisak je da daju priliku Vučićevim kritičarima da ga porede sa nekim prethodnim „obožavanim” liderima u Srbiji.
Njihovi izrazi bezrezervnog poverenja u Vučićevu mudrost i sposobnost prete da skliznu u izjave obožavanja, a odatle do vere u bezgrešnost nije dalek put. E sad, da naprednjaci još nisu toliko zastranili može možda da potvrdi nedavna izjava Siniše Malog (koji, tehnički, nije član Srpske napredne stranke, ali je Vučićev savetnik i, kako tvrdi, porodični prijatelj). Revoltiran zbog optužbi bivšeg ministra privrede Saše Radulovića na njegov račun, jasno i glasno je rekao da je Vučić pogrešio što ga je uveo u rekonstruisanu vladu.
Samo nekoliko dana kasnije, i Siniša Mali se uklopio u već poznatu slagalicu naprednjačkih izjava koje su se uoči rekonstrukcije vlade i odluke o izborima svodile na to da će Vučić odlučiti šta, kako i kada. Najjasnije je to Zorana Mihajlović rekla za Fonet: u donošenju odluke SNS-a o vanrednim parlamentarnim izborima presudno će biti mišljenje Vučića, jer je to „čovek koji mnogo više vidi” od ostalih članova.
Od Vučića zato zavisi i ko će biti gradonačelnik Beograda, pa Siniša Mali, o kome se spekuliše kao o mogućem budućem gradonačelniku Beograda, kaže da će se o tome dogovoriti sa Vučićem: „Svaki moj dalji angažman na bilo kojoj funkciji biće u dogovoru s njim.” Logika je jasna: biće kako Vučić kaže, jer on „najbolje zna”.
Nijedan naprednjački funkcioner ne propušta da pomene lidera u predizbornim porukama. Zorana Mihajlović pre tri dana u Pirotu šalje poruku da 16. marta biramo „da li ćemo imati vladu koju će predvoditi jedan hrabar i mlad čovek koji hoće da napravi promene u Srbiji, ili biramo vladu koja će biti kupljena od strane tajkuna”, a Nebojša Stefanović u nedelju u gerontološkom domu na Voždovcu kaže da jedino Vučić može da obezbedi ne samo da će penzija biti, već da će se nalaziti načini da se one povećavaju – „dovođenjem investitora koji će omogućiti i stabilne finansije i napredak ekonomije i sigurnost za isplatu penzija”.
Neki će reći da je ovakvo potenciranje lika i dela Aleksandra Vučića neumereno, nekome može biti neukusno ili komično, neko će to razumeti kao potrebu stranačkih „vojnika” da sebi podignu cenu držeći se za visoki rejting svog lidera, ali može biti i da je reč samo o određenoj marketinškoj strategiji. Svetlana Logar iz Ipsos stratedžik marketinga objašnjava da efekti takvih istupa stranačkih funkcionera zavise od toga kojoj se ciljnoj grupi obraćaju.
„Za nekoga to može da bude kontraproduktivno, ali za neki deo građana to može da bude upravo ono što oni vole i žele da čuju, i što ojačava njihov pozitivan stav prema stranci i lideru. Jer imate deo biračkog tela koji je veoma sklon jakom vođi, jakom lideru”, kaže ona.
Da li u SNS-u misle da se previše pozivaju na Vučića i time idu naruku onima koji ga prozivaju da je samodržac? A pri tom, svi ostali funkcioneri SNS-a i članovi nekima mogu da deluju kao obični poslušnici?
Profesor dr Milan Božić, član Glavnog odbora SNS-a, najpre ukazuje da američki predsednik Barak Obama ili nemačka kancelarka Angela Merkel dobijaju veoma ljutite prigovore ako se ne pojave, pa čak i ako se nedovoljno pojavljuju u kampanji za nekog svog senatora ili poslanika.
„Taj političar ili političarka se oseća ostavljenim, a i javnost isto misli, a nikada nisam čuo da Obamu ili Merkelovu neko naziva diktatorima, a njihove političare poslušnicima. Dakle, bilo bi u najmanju ruku blesavo da se naprednjaci ne oslanjaju na državnika poput Vučića, koji vodi naciju. Ti državnici imaju podršku naroda i takvo pozivanje je prirodno poistovećivanje sa svojim liderom i svojim narodom. Primedbe da se naprednjaci previše pozivaju na Vučića su, stoga, komične. Opozicioni političari, koji ih stavljaju, time priznaju da oni nemaju na koga da se pozovu, na koga da se oslone. To ih brine, jer narod to prepoznaje”, ističe Božić.
Opozicija podrugljivo beleži primere isticanja naprednjačkog lidera u prvi plan (kad ministar pravde Nikola Selaković ukazuje da je akciju „Grom” inicirao upravo Vučić, ili kad Zoran Babić brže-bolje podnese ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora Vaterpolo saveza Srbije, na kome se nije zadržao ni mesec dana, pošto je Vučić rekao da političari treba da se povuku iz sporta). Primećeno je da se afera sa povišenim nivoom aflatoksina u mleku završila tako što je tadašnji ministar poljoprivrede Goran Knežević, posle sastanka sa Vučićem, izjavio: „Vučić će se u ponedeljak obratiti javnosti i dati svoje rešenje ovog slučaja.” Vučić je morao i da priskače u pomoć kada su radnici u Priboju danima blokirali prugu, rešavao je i problem malinara, umešao se i u slučaj male Ree i slično.
Zašto to politički protivnik poput Đilasa ne bi iskoristio za tvrdnju da „Srbija ima samo jednog ministra — Aleksandra Vučića, a svi ostali članovi vlade su njegovi pomoćnici”? Mnogi koji nisu Vučićevi oponenti primećuju da ih sve neodoljivo podseća na ne tako davni vic o Borisu Tadiću i margarinu...
Biljana Baković
objavljeno: 14.02.2014.
