Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Jan.2015, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Karikaturalni poredak
Mere bezbednosti vanredno se zaoštravaju širom sveta, povodom – karikatura. Tačnije: pošto je frakcija ekstremnih islamista, izmasakrirala novinare pariskog satiričnog lista Šarli ebdo, nezadovoljna njegovim portretisanjem proroka Muhameda, i najavila da će nastaviti da likvidira slične “nepodobnike”, gotovo sve države se objedinjavaju u naporima da suzbiju nove nalete terorizma...
Na tom frontu, koji se >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << opet programira kao specifičan i dugotrajan rat, još će se svašta ispodogađati – pogotovu u premeravanju odnosa sloboda i bezbednosti – što je Novi magazin opsežno analizirao u prošlom broju. Ovom prilikom bih samo da čitalačkom sudu ponudim lični utisak – da mi uveliko živimo u poretku koji je, u svojoj biti, prilično karikaturalan. I u svojim kontradikcijama rekordno – satiričan prema samom sebi.
Unutar većine sistema kao da se obistinjuju davnašnje cinične opaske. Na primer: španskog (i harvardskog) filozofa Džordža Santajane da je “svet beskrajno karikaturisanje samog sebe, jer se stalno sprda i protivreči onome što bi da bude”. Kao i legendarnog humoriste Arta Bakvolda, da je “svet, takav kakav je, satira” u koju se “upisuje sve što činimo”.
Preterano? Zastarelo? Ali, zar i savremeni strateški događaji ne deluju prečesto kao ruganje samima sebi? Da proverimo.
Postoji li išta karikaturalnije i satiričnije, bar od Molijera do Domanovića, od uvažene računice međunarodne organizacije za borbu protiv siromaštva, Oksfam, da će sledeće godine jedan procenat globalnog stanovništva raspolagati većim bogatstvom nego 99 odsto ostalih savremenika. Ili – da će se četvrt veka posle pada Berlinskog zida, govoriti o “reprizi Hladnog rata, povodom Ukrajine”, pri čemu mogućnost konflikta među državama, u osavremenjenim sajber-ekonomskim varijantama, oživljava kao najveća opasnost po svetsku stabilnost, kako sugeriše tradicionalni raport za Svetski ekonomski forum u Davosu.
Ima li, takođe, većeg paradoksa od zaokreta u kome se Bliski istok sa svim svojim “prolećima” i angažmanima velikih sila, pre svega zapadnih, sada konfliktno seli na sve strane, kao nedavno do Pariza, umesto da se, pod tolikim spoljnim i unutrašnjim pritiscima, tamošnji požari bar lokalizuju ako ne i ugase? Opasnosti od širenja košmara iz tog regiona čak bi mogle da se uporede s rizicima prohujalog hladnog rata, pri čemu bi akcije terorista bilo teže kontrolisati nego svojevremeno nadmetanje ideoloških državnih blokova – ocenjuje, u Fajnenšel tajmsu, doskorašnji šef britanske obaveštajne službe (MI6) ser Džon Sojers.
U “srljanju” ka napretku, karikaturalno takođe, ceo start ovog veka nam je, proizlazi i iz drugih proučavanja, pretežno (čast izuzecima) protekao u – nazadovanju. Sijaset istraživanja pokazuje da su znatno povećana nepoverenja u institucije, da su porasli i nezaposlenost i budžetski deficiti i prezaduženosti raznih vrsta i besperspektivnost, naročito mladih.
Ne pomažu mnogo ni dokazi da neodmerenosti ustrojstava doprinose klimatskim lomovima i da se za globalne probleme, bar te vrste, moraju tražiti globalna rešenja. Može li se, pri tom, zamisliti veća autosatira od okolnosti da politički vođi, dok insistiraju na “svetlijoj budućnosti”, ne pokazuju dovoljno volje da udruženim snagama smanje dugoročne opasnosti po opstanak života na Zemlji?
Nije li, takođe, gotovo ravno surovoj karikaturi: kad se “njihovi” zločini proglašavaju za terorističke napade, dok “naši” napadi ne predstavljaju zločin, već plemenitu odbranu vrednosti – podseća američki filozof Noam Čomski na sajtu CNN, insistirajući i na poređenju dva krvoprolića: u Šarli ebdou i prilikom NATO bombardovanja RTS, aprila 1999. Ironije se nadovezuju i kad ih vreme i situacije razdvajaju, pa bi kao dodatak prethodnim opaskama moglo da se doživi razmišljanje, kako se kaže u citatu na koji sam naišao, protagoniste iz filma Batler: “Priča se da je satira mrtva; nije mrtva; živa je i boravi u Beloj kući”. Pogotovu kad se u obzir uzme i krilatica Marka Tvena da je “Bog stvorio rat da bi Amerikanci mogli da nauče geografiju”.
Prisećam se, još jednom vremena kad su na ovdašnjim prostorima vicevi znatno bolje predskazivali našu sudbinu nego referati. Jedna od tih pošalica, skovana 1980-ih, glasila je: “U bliskoj budućnosti, Evropa će imati sedam država, jednu zajedničku i šest Jugoslavija”. Brojanje još nije došlo niti do jedan, niti se obustavilo na šest, ali je suština procesa pogođena.
Danas je kod nas, u nizu zvaničnih istina – pola šale. Saopštavano nam je, primera radi, da će se razgovori o poglavljima za pristupanju EU otvoriti krajem prošle, pa početkom ove, da bi se sada poručivalo da za to treba pričekati leto, možda jesen. Ubeđivani smo i da advokati nisu u pravu, da bi se ipak, posle duge paralize pravosuđa, pribeglo kompromisu. Tušte i tma opravdanja je, takođe, servirano da bi osetno poskupeo beogradski javni prevoz za stare, da bi odjednom sve ostalo po starom.
U autosatiri nemamo premca. Uobičajili smo je. Čak više nego (auto)cenzuru...
