Izvor: Politika, 06.Avg.2011, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne plašim se velikih gradova
Kada sam odlučio da napravim klizalište, tu su, zapravo, presudnu ulogu imale zimske temperature u Kljasminsko rezervoaru. Zimi vladaju idealni uslovi za votku – ne treba vam frižider da je hladite, tako da je to bilo jedino piće koje se tamo služilo u baru. Što se tiče paviljona za votka ceremonije, to je bio projekat koji je nastao u polušali po uzoru na japanske paviljone za čaj – kaže ruski arhitekta Aleksandar Brodski
Od našeg specijalnog izveštača >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Beča
Arhitektonski centar Beča (AzW) adresa je na kojoj se do početka oktobra nalazi selekcija crteža i fotografija arhitektonskih i umetničkih projekata Aleksandra Brodskog, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade Kandinski, najvišeg ruskog priznanja za doprinos umetnosti.
Brodski već četiri decenije žonglira sa elementima arhitekture i umetnosti pokazujući skoro teatralnu sposobnost insceniranja. Ovaj talenat mu donosi svetsku slavu već sedamdesetih, kada zajedno sa Iljom Utkinom osniva umetnički kolektiv „paper architects”.
Brodski je za izložbu „Još uvek me zapanjuje da sam postao arhitekta...” u AzW-u adaptirao instalaciju koju je prvi put, zajedno sa Iljom Utkinom, pokazao na izložbi „Između proleća i leta; sovjetska konceptualna umetnost u eri poznog komunizma” 1990. u Takomi (SAD). Zbog osetljive konstrukcije, instalacija koju čini prostorija sa bazenom napunjenim mašinskim uljem u kojoj plivaju delovi raznoraznih predmeta, ili kako kustoskinja izložbe Katarina Riter kaže „otpaci današnjice i arheološki nalazi sutrašnjice”, može da primi svega petnaest posetilaca. Plafon je takođe prekriven delovima bicikala, pisaćih mašina, kišobrana...
„Politika” se sa Brodskim srela u AzW-u, pred otvaranje izložbe.
Koje tradicionalne ruske arhitektonske stilove prepoznajete u svojim radovima?
Ne mislim da kod mene postoji specifična povezanost sa bilo kojim od ruskih pravaca. Dvadeset godina sam razmišljao o arhitekturi, razvijao sam svoje ideje kroz crteže i instalacije, a onda sam počeo da se bavim onim što sam priželjkivao čitavog života. U tom periodu intenzivnog razmišljanja bio sam ubeđen da od mene nikada neće postati arhitekta, a kada se situacija konačno promenila, shvatio sam da je pre svega neophodna promena u mojoj glavi. Čak i kasnije, kada sam već iza sebe imao nekoliko konkretnih, ostvarenih, sazidanih kuća, u meni je i dalje postojao crv sumnje u to što jesam. Zato se ova izložba i zove „Još uvek me zapanjuje da sam postao arhitekta...” pominjao sam u nekoliko intervjua da me ponekad hvata to stanje.
Gledajući fotografije objekata koje ste projektovali, stiče se utisak o nedovršenosti. Da li se rado igrate faktorom prolaznosti?
To je najverovatnije jedna od stvari koje želim da izrazim, mada se ne bih složio da su sve građevine „nedovršene”. Kod nekih je to namerna intervencija.
Kako vam se čini današnja situacija u arhitekturi u odnosu na onu u doba Sovjetskog saveza?
Razlika je, naravno, u nepostojanju i postojanju privatne svojine. Nisam želeo da budem deo tog komunističkog masovnog štancovanja bez duše, bez lepote, bez ideja... Niste mogli da pravite male interesantne i nezavisne projekte, eventualno u provinciji. Sada je stvar veoma drugačija, ima dosta potrebe za novom gradnjom, ima sijaset uzbudljivih projekata manjeg formata i naravno onih komercijalnih vezanih za velike investitore. Novo je i to što se pojavljuju nove ideje, nove generacije arhitekata. Na primer, pre godinu dana se u Moskvi otvorila nova arhitektonska škola, koja je jako dobra. Ona će sigurno izbaciti vrlo interesantan stručan kadar.
Insistirali ste na postavci instalacije, što je premijera u AzW-u.
Aleksandar Brodski, deo instalacije sa „otpacima današnjice i arheološkim nalazima sutrašnjice” u Beču
To je nova verzija iste instalacije koju sam osmislio zajedno sa Iljom Utkinom u Njujorku 1990. Bilo mi je veoma bitno da je ovde pokažem. Ona je proputovala po mnogim galerijama i muzejima, iza nje su hiljade kilometara. Odlučio sam da je ponovo postavim dvadeset godina kasnije, sa malim izmenama, a vidljivo je da je koncept potpuno isti. Ono po čemu se razlikuje od svoje prethodnice jeste Iljino odsustvo.
Votka koja se služi na klizalištu koje ste projektovali, paviljon za votka ceremonije... Kakvu to ulogu votka igra u vašoj arhitekturi?
Pa, veoma važnu (smeje se). Ne pijem ja samo votku, ali votka je bila i ostaje simbol alkoholnih pića u Rusiji. Kada sam odlučio da napravim klizalište, tu su, zapravo, presudnu ulogu imale zimske temperature u Kljasminsko rezervoaru. Zimi vladaju idealni uslovi za votku – ne treba vam frižider da je hladite, tako da je to bilo jedino piće koje se tamo služilo u baru. Što se tiče paviljona za votka ceremonije, to je bio projekat koji je nastao u polušali po uzoru na japanske paviljone za čaj. Osmislio sam čitavu ceremoniju i pravila se znaju.
Vaša instalacija „Localita abitata” na venecijanskom bijenalu arhitekture 2006. priča je o propadanju gradova, konkretno, ako je verovati tumačenjima – Moskve i Venecije.
Ja sam tu „pričao priču” o gradu, ne specifično o Moskvi ili Veneciji. Takođe nisam pokazivao bilo kakve paralele između ta dva grada, iako vidim jednu značajnu sličnost između njih – Moskva je grad koji nestaje, a Venecija nestaje jer polako tone. Moskva nestaje jer se razaraju mnoge stare kuće sa karakterom. To se dešava svakodnevno. Zvanično postoji urbano planiranje, ali novac vlada. Korupcija i javašluk menjaju sliku grada iz dana u dan.
Na vašim crtežima i u instalacijama prikazujete gradove kao preteće sive monstrume. Da li je sve samo trulež i da li se vi to podsvesno plašite velikih gradova?
Trulež je definitivno jedna od stvari na koju mislim kada se pomene grad, ali to je ta vrsta nedovršenosti koju pokušavam da pokažem. Ne plašim se velikih gradova. Rođen sam u velikom gradu i živim u velikom gradu i jedino mogu da se osećam skućenim u pozamašnoj urbanoj sredini. Način na koji takve sredine predstavljam jeste projekcija slike onakve kakvu doživljavam.
----------------------------------------------------
Poezija pregradnih zidova
Ledeni paviljon, A. Brodskog
Kao „posmatrač arhitekture” Brodski sa Utkinom tri decenije prenosi na papir neimarske fantazije, koje tek po osnivanju svog moskovskog biroa 2000. počinje da pretvara u stvarne građevine. „Paper architects” (nekoliko apsolvenata moskovskog arhitektonskog instituta) tragaju za „bojom” u sumornom sovjetskom sivilu ere u kojoj Brežnjev 1975. kao generalni sekretar komunističke partije Sovjetskog Saveza dekretom ukida Arhitektonsku akademiju i nameće ideju masovne gradnje. „Paper architects” kreiraju svoj svet u kome dominiraju mašta i kritika sovjetske politike građenja. Njihovi radovi, koji su u neku ruku i psihoterapija, nastaju 1978–1993 i sastoje se od crteža i bakropisa kasnije izloženih po galerijama od Tokija do Njujorka.
Narativni element radova na papiru je Brodskom, koji je tehniku bakropisa izučio od oca, od samog početka jednako bitan kao njihova vizuelna atmosfera. Tvrdi da je stalno u potrazi za ruskim identitetom: „U ruskom jeziku postoji specijalna reč koja znači zid koji odvaja nešto od nečega. Ne apstraktna, već veoma fizička, praktična stvar. Rekao bih da je arhitektura poezija tih pregradnih zidova.” Ta poetičnost je vidljiva u projektima nastalim u okolini Moskve, kao na primer kod Votka-paviljona (2003) – jednostavne kvadratne građevine od belo ofarbanog drveta – u celosti izgrađenog od prozorskih okana jedne moskovske fabrike iz 19. veka.
Po raspadu Sovjetskog Saveza Aleksandar Brodski odlazi u Njujork (1991–1999/2000) u kome radi na nekoliko nezaboravnih instalacija. Canal street subway project (1996/7) zamrlu njujoršku metro stanicu pretvorio je u venecijanski kanal, po kome su plutale gondole sa komičnim marionetama ljudske veličine, dok su oko njih odjekivali muzika i kikot nepoznatih ljudi.
Marina Rihter
objavljeno: 07.08.2011.
