Izvor: Politika, 04.Feb.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbori kao referendum
Ovi izbori ne bi bili ni raspisani da tamo gde treba nije zaključeno da ne nose gotovo nikakav rizik po onoga ko ih raspisuje
Naravno da su iznenađenja teoretski uvek moguća i naravno da su nacionalni izbori ipak nešto drugo u odnosu lokalne, a pogotovo u odnosu na telefonske ankete javnog mnjenja. Ali odmah treba reći i to da ovi izbori ne bi bili ni raspisani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da tamo gde treba nije zaključeno da ne nose gotovo nikakav rizik po onoga ko ih raspisuje, a pogotovo po politiku koju on sprovodi i oličava.
Drugim rečima, svaki rezultat sem apsolutne pobede SNS-a i Vučića na ovim izborima predstavljao bi njegov poraz i apsolutno iznenađenje. Ali šanse za to su, rekoh, uglavnom u domenu teorije – ili neke sveopšte političke mobilizacije koja pogotovo nije naročito verovatna.
Ima mnogo dobrih argumenata protiv izbora, i to kako protiv njihovog raspisivanja, tako i izlaska na iste. Neke je, uostalom, navodio i sam Aleksandar Vučić kada je prošlog leta objašnjavao zašto je ipak „prelomio“ da ne treba da se ide na izbore (nego na rekonstrukciju, koja će, razume se, „u rad vlade uneti novu energiju i svežu krv“). Neko će reći da je sada bespredmetno raspravljati o tome, ali nije sasvim tako. Jer ako vlast uz pomoć svoje medijske mašinerije uspe da nas ubedi u navedeni razlog za izbore („loša atmosfera“), ubediće nas u sve.
Ako presudnog razloga za izbore nije bilo letos, još manje ga je bilo ove zime – a „atmosferu“ ionako stvaraju mediji koji su pod gotovo potpunom kontrolom vladajuće stranke, tačnije, njenog lidera. Jer, zamislite, Vučić uopšte „nije želeo izbore“, nego su ga na to, eto, prosto „naterali“ mangupi iz opozicije, koji su, je li, neprestano tražili izbore, pa im je on sada, valjda, izašao u susret?! A ko su – pošto je jasno da DS, svestan svog rastresitog stanja, izbora svakako nije bio željan – bile te ljute opozicione guje koje su Prvog Potpredsednika naterale da, mimo svoje volje, prihvati izbornu rukavicu? Ispada da su to bili LDP i DSS, koji su – gle zamešateljstva – zaista na izbore pozivali, jedva malo manje od članova predsedništva naprednjaka. A, reklo bi se, i ne mnogo manje koordinisano.
Još ciničnije zvuče apokaliptične najave kako će „na nas udariti sila koja do sada ni na koga nije udarila“ i priča o desetinama miliona evra koji će, navodno, biti uloženi u kampanju protiv SNS-a. Nakon hapšenja Miroslava Miškovića, uz nešto zaostalog uticaja oko demokrata, svi ostali ekonomski i politički faktori – od opozicije do biznisa – ili su pod pritiskom ili pod kontrolom, i na pamet im ne pada da vode ili finansiraju ozbiljniju antirežimsku kampanju.
Dakle, da ne bude dileme, ovi izbori se održavaju u najneravnopravnijim uslovima od obnove višestranačja. Uporedivi su, donekle, jedino sa onim prvim (na kojima su Milošević i SPS objektivno imali veliku dominaciju, ali i bili neukusno medijski i institucionalno favorizovani), kao i sa izborima iz decembra dvehiljadite, koji su služili samo da verifikuju i ozakone stanje i odnose nakon petooktobarskog prevrata. I tada je vladala slična atmosfera straha i kriminalizovanja opozicije – jedino je već vidljiva polarizacija između dva glavna lidera DOS-a davala nešto prostora i perspektivu kakvog-takvog pluralizma. Sada, međutim, nema ni toga. Lider je Jedan Jedini i vanredni izbori tu realnost samo treba da ozvaniče.
Ali, ako je već tako, to jest, ako je vlast ionako već u rukama „prvog potpredsednika“, čemu se onda uzbuđivati zbog toga što će i forma konačno biti saobražena suštini? Ali nije tako. Promena je važna i dalekosežna. Naime, reč je o legitimnosti. Sve do predstojećih izbora aktuelnu SNS–SPS vlast bilo je moguće kritikovati zbog „izneveravanja volje birača“. Mogli smo izvlačiti njihove predizborne patriotske izjave (druga je stvar što je to malo ko činio, a još manje ko hteo da objavljuje) i tvrditi kako oni „nikada ne bi bili tu gde jesu – kao što verovatno i ne bi – da su pre izbora saopštili da nameravaju da potpisuju sporazume sa Tačijem i uspostavljaju granice na Jarinju“. Mogli smo govoriti da su u kampanji bili veliki rusofili, a posle postali veliki EU-fili i zapadnjaci. Mogli smo govoriti kako su im pre izbora usta bila puna „ekonomskog patriotizma“, a da su sada više-manje portparoli MMF-a, Brisela i Vašingtona. Nevolja je, međutim, što se nakon narednih izbora, po svoj prilici, to više neće moći govoriti. Jer, za razliku od svojevremenog naprednjačko-espeesovskog gemišta, SNS na ovim izborima nudi samo Vučića – beskompromisnog evropejca i borca protiv korupcije – i ništa više.
Umesto da izađe s predlogom politike, dobije izbore, uzme vlast i stekne moć, Vučić je išao obrnutim redom. Najpre je, zahvaljujući lakomislenosti Dačića i Nikolića (da ne kažem neku težu reč), stekao moć i vlast, pa tek onda, sa te pozicije krenuo na izbore, na kojima će pokušati retroaktivno da dobije legitimitet za politiku koju u međuvremenu vodi. Zato će predstojeći izbori biti neka vrsta referenduma o Aleksandru Vučiću – što, uzgred rečeno, njemu savršeno odgovara (bolje o njemu nego o politici). Pomalo paradoksalno, to isto odgovara i njegovim političkim protivnicima. Jedino ne odgovara Srbiji. Ali kad su izbori i vlast u pitanju – koga je pa to za Srbiju briga?!
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 04.02.2014.
Pogledaj vesti o: Srpska Napredna Stranka
